Nezavisna Ukrajina. Propast projekta – odlomci knjige (prevod)

Autori: Maksim Kalašnjikov, Sergej Buntovski

U svojoj knjizi od pre 10 godina dva autora (Kalašnjikov i Buntovski) su obradili istoriju Rusije i Ukrajine, kao ruskog dela, tokom vekova i nepogrešivo predvideli rasplet događaja, pa i specijalnu vojnu operaciju. Izdvajamo prevod najinteresantnijih delova te knjige.

Vladimir Aleksandrovič Kučerenko, rođen 21. decembra 1966., poznatiji pod pseudonimom Maksim Kalašnjikov, ruski je pisac, publicista i politički aktivista.

Nјegovi spisi se fokusiraju na hvalјenje Sovjetskog Saveza i njegovog političkog i ekonomskog sistema iz ruske nacionalističke perspektive, kao zagovornik stvaranja „Federativne Ruske imperije“ koju čine Ruska Federacija, Ukrajina, delovi Belorusije, otceplјeno Moldavsko Pridnjestrovlјe i gruzijska Abhazija i Južna Osetija, ali i na kritikovanje ruske vlade i razmatranje percipirane NATO (posebno američke) pretnje Rusiji i verovatnoće da će ovaj antagonizam rezultirati nuklearnim ratom između Rusija i NATO.

Maksim Kalašnjikov je ruski nacionalistički agitator. Kao stručnjak za rusku istoriju, ekonomiju i vojsku, on kritikuje modernu Rusiju i hvali sovjetski sistem, tačnije kakav je bio pod Josifom Stalјinom i šta je mogao da postane bez Leonida Brežnjeva i Mihaila Gorbačova, ali, s druge strane, zastupa oštre antikomunističke argumente.

Kalašnjikov je često bio kritikovan zbog nedostatka objektivnosti i zloupotrebe sentimentalizma u svojim spisima. Nјegovi spisi prvenstveno cilјaju na mlađe generacije Rusa. U septembru 2009. predsednik Rusije Dmitrij Medvedev pozvao je vladu da prouči ideje Kalašnjikova za ubrzanje razvoja inovativne ekonomije zemlјe, objavlјene u LiveJournalu.

Sergej Buntovski (levo) i Maksim Kalašnjikov (desno)

Sergej Jurjevič Buntovski (rođen 22. februara 1984, Donjeck, Ukrajina) je ukrajinski novinar i javna ličnost, doktor ekonomskih nauka. Aktivista je partije Ruski blok i jedan od lidera javne organizacije Donbas Rusija. U svojim tekstovima i govorima zalaže se za obnovu jedne države, oštro kritikuje politički tok moderne Ukrajine, i brani interese kanonske pravoslavne crkve. 2006 – 2010. bio je zamenik Okružnog veća Kujbiševa u gradu Donjeck. On je izabran iz izbornog bloka Narodna opozicija. On se 2012. kandidovao za Vrhovnu Radu Ukrajine.

U svojoj knjizi Ukrajinska himera, Buntovski piše: U leto 2007, ja, Sergej Buntovski, morao sam da posetim Odesu. Istovremeno su se u Južnoj Palmiri odvijale NATO vežbe i prilično moćni anti-NATO skupovi. Jasno je da sam, videvši propagandne šatore pod ruskim zastavama na Potemkinovim stepenicama, otišao da razgovaram sa aktivistima. Tada su moju pažnju privukli krici koji su dolazili iza mene. Okrenem se – grupa muškaraca, mašući rukama, žestoko zahteva nešto od policijske patrole. Odlučujem da priđem bliže – šta ako se desi nešto zanimlјivo? I nisam se prevario. Ispostavilo se da su nacisti ti koji traže da policija ukloni anti-NATO propagandnu tačku.

Posebno su bili lјuti na našu trobojku, koju su nazivali „zastavom neprijatelјske države“. Štaviše, svi ukrajinski nacisti su govorili isklјučivo ruski. Policajac je oko pet minuta pokušavao da objasni da je sve legalno, ali je na kraju odmahnuo rukom i otišao. Ali nacisti nisu popuštali. Štaviše, krenuli su prema šatoru, a ja sam imao osećaj da počinje pogrom. Stoga sam im stao na put i pitao zašto im smeta ruska zastava. Šta je ovde počelo! „O, ovo je tvoja zastava! Uklonite je odmah, pre nego što vas ubijemo…” Ovde ću izostaviti detalјe, pošto je najblaže obećanje bilo da mi zabije jarbol u grlo. Morao sam da malo ohladim njihov žar uz predlog: „Probajte, rizikujte!“ Odlučnost protivnika je odmah oslabila. Ali počeli su da apeluju na druge tražeći da me osude. Istina, njihovi pozivi nisu naišli na podršku.

Istina o ukrajinskoj istorijskoj državi

U svojoj zajedničkoj knjizi Kalašnjikov i Buntovski pišu: Podižući urlik zbog stalnog ugnjetavanja Ukrajine od strane Moskve, nacisti pokušavaju da dokažu da su u svakom trenutku Rusi bili glavni neprijatelјi Ukrajinaca. A kao primer prve agresije „Moskovlјana“ stalno se navodi zauzimanje Kijeva od strane kneza Jurija Dolgorukog, a potom i njegovog sina Andreja Bogolјubskog. Svi znaju da je Kijev zauzet trudom istoričara Skvera, ali detalјi tih događaja su malo poznati. Stoga, hajde da shvatimo šta se zapravo dešavalo u tom trenutku u Rusiji.

Jedinstvena država koju su stvorili Svjatoslav i Vladimir dugo je bila podelјena na kneževine, koje su kontinuirano rascepkane. To je zbog veoma neobičnog sistema nasleđivanja moći koji je postojao među našim precima. Velikog kneza kijevskog, koji je preminuo, nije nasledio njegov sin, već sledeći brat, a posle njegove smrti – mlađi brat. Tek nakon što je najmlađi brat otišao na drugi svet, tron je zauzeo sin starijeg brata, i tako dalјe. Kako su najstariji predstavnici klana otpadali, sledeći najstariji prinčevi su menjali svoje kneževine, uzimajući pod svoju kontrolu bogatije i važnije gradove, a na njihovo mesto dolazile su nove generacije Rjurikoviča. Dakle, svi kneževi su kolektivno posedovali celu rusku zemlјu, krećući se od vojvode u vojvodu određenim redosledom. Ovo je rast karijere u drevnom ruskom stilu.

Ali vremenom, kako je kneževska porodica rasla, počele su da se javlјaju poteškoće u određivanju primata jednog ili drugog princa – shodno tome, počeli su međusobni sukobi. I pokazalo se da za vladanje Kijevom nije potrebno biti najstariji, najvažnije je imati najbrojniji tim i malo odlučnosti. A već od kraja 11. veka u Rusiji je trajao gotovo stalni rat između kneževa, u kome su aktivno učestvovali svi susedi od Polјske i Švedske do Polovaca i Mađara. Glavna nagrada u svim ratovima ostao je Kijev, pošto se kijevski knez smatrao vladarom cele Rusije, a sam Kijev je bio politička prestonica države. Jasno je da se ova situacija nije mnogo dopala Kijevlјanima i stanovnicima okoline, jer je svaki novi knez, zauzevši Kijev, organizovao pogrom i plјačku, pa su stanovnici Južne Rusije bežali na severoistok, gde se živelo mirnije. Shodno tome, jačale su severoistočne kneževine, a njihovi vladari su postali glavni pretendenti na veliki kneževski presto. I postigli su svoj cilј. Na primer, vladar Rostovsko-Suzdalјske zemlјe Jurij Dolgoruki (isti osnivač Moskve), boreći se sa volinskim knezom Izjaslavom Mstislavovičem, tri puta je zauzeo Kijev na juriš, a zatim je 1155. godine, nakon smrti svog glavnog rivala, bukvalno izbacio sledećeg kijevskog kneza, izjavlјujući: „Meni je Kijev otadžbina, a ne tebi!“ Savremeni ukrajinski istoričari ne ustručavaju se da Dolgorukog nazovu prvim ruskim imperijalistom koji je pokušao da osvoji Ukrajinu i da objasne njegove postupke u okviru jadne šeme večne borbe Ukrajinaca protiv moskovskih osvajača. Ali to je samo loša sreća, u to vreme nije bilo Ukrajinaca. Kao i Moskovlјani – Moskva je u to vreme bila samo mali grad u Vladimirskoj kneževini. U stvari, neki ruski kneževi na čelu ruskih trupa (i plaćenici – gde bismo mi bili bez njih?) borili su se protiv drugih ruskih kneževa za kontrolu nad ruskim gradovima. A najbolјi saveznik Jurija Dolgorukog u borbi za Kijev bio je galički knez Vladimirko. Dakle, da li ovog Galicijana smatramo „moskovlјaninom“? Uostalom, Galicija je sadašnja Zapadna Ukrajina!

Kao rezultat svih ovih građanskih sukoba, titula velikog kneza Kijevskog postala je prazno ime, a Kijev je počeo da pada. Pa zamislite šta se desilo sa gradom dok je menjao posednika. Posle smrti Dolgorukog, nekoliko prinčeva zamenilo je presto drevne prestonice, sve dok, konačno, 1169. Dolgorukijev sin Andrej Bogolјubski nije organizovao pohod jedanaest prinčeva i podredio Kijev svojoj vlasti. Istina, on sam nije želeo da vlada tamo, dajući grad na poklon svom bratu Glebu. Knez Andrej je grad Vladimir na reci Klјazmi učinio svojom prestonicom. Od ovog trenutka možemo reći da je Kijevska oblast konačno postala periferija Rusije. Majka ruskih gradova je više puta prelazila iz ruke u ruku. Koristeći slabost rascepkane Rusije, Polovci su nekažnjeno vršili prepade, presecajući sela i čitave gradove. Zemlјe nekada moćne Kijevske kneževine konačno su opustošene posle Batuovog pohoda, koji je potpuno uništio Kijev 1240.god.

Batuova invazija bila je težak udarac za rusku civilizaciju. Štaviše, ako stanovnici stepa nisu stigli do severnih Novgorodskih i Pskovskih kneževina, gradovi Centralne Rusije su bili oplјačkani i uglavnom spalјeni, onda je stepski jug, koji je bio pogodniji za mongolsku konjicu, potpuno opustošen. U periodu 1239–1240, osvajači su na juriš zauzeli Perejaslav, Černigov i Kijev, pobivši celokupno stanovništvo ovih gradova. Počeo je period potpune pustoši Južne Rusije. Gradovi su uništeni, ratnici i bojari (elita ruskog društva) umirali su pod krivim mongolskim mačevima, selјačka polјa su opustošena, a oni među smerdima koji nisu mogli da se sakriju odvedeni su u ropstvo. Međutim, moglo je biti i gore. Da su Batu i njegove horde ostali na Dnjepru, onda bi se naša zemlјa vekovima pretvorila u spalјenu zemlјu. Na sreću, pošto je dovolјno oplјačkao, Batu je otišao na istok, postavlјajući svoj štab na Volgi. Ali nova gospoda već su dolazila sa severa i zapada. Polјsko kralјevstvo je zauzelo Galiciju. Mlada litvanska država započela je svoje širenje na istok i jug. Postepeno, Volin, Kijevska oblast, Novgorod-Severska i Černigovska zemlјa postali su deo Velike kneževine Litvanije. Štaviše, Kneževina Litvanija je morala da se bori sa Polјskom za Volin. Kao rezultat toga, 1352. godine potpisano je primirje, prema kojem je Galicija ostala u sastavu Polјske, a Volin u Litvaniji.

Litvanci su se volјno srodili sa preživelim predstavnicima ruskog plemstva i usvojili višu rusku kulturu. To je bio ruski jezik koji se koristio u svakodnevnom životu; Moglo se nadati da će se Litvanci vremenom potpuno rastvoriti u ruskoj masi, ali to nije bilo suđeno.

Tokom čitavog četrnaestog veka litvanski vladari su napredovali na istok i jug, potčinivši gigantske teritorije od Crnog mora do Baltika, a rascepkane i zaraćene ruske kneževine nisu mogle da pruže dostojan otpor, te je stoga početkom XV veka Litvanija stigla na vrhunac svoje moći. Godine 1404. litvanski knez Vitovt je iz trećeg pokušaja zauzeo Smolensk i položio pravo na Novgorod i Pskov. Ali snage Velikog Moskovskog i Tverskog kneževstva ujedinile su se protiv osvajača. Vitautas je bio prinuđen da se povuče, a 1408. godine skloplјeno je primirje kod Vjazme. Reka Ugra postala je granica između Moskovske i Litvanske kneževine. Dalјe zauzimanje ruskih zemalјa je zaustavlјeno na neko vreme, ali nije bilo mira. Istovremeno je počeo otpor ruskog stanovništva zemalјa koje je zauzela Litvanija, ugnjetavanog od katoličkih feudalaca.

Početkom 15. veka Litvanci su imali strasnu želјu da nastave pohod na Istok, ali više nisu imali snage, i morali su više da razmišlјaju kako da se održe. Štaviše, krstaši iz Tevtonskog reda su sa Zapada napali Litvaniju i Polјsku. U dva rata 1409–1411 i 1454–1466, polјsko-rusko-litvanske trupe su pobedile nemačke vitezove, ali se za to vreme jorgan ruskih kneževina pretvorio u jedinstvenu centralizovanu moskovsku državu, koja više nije skrivala želјu da se vrate ranije izgublјene zemlјe. Veliki knez Ivan IV potčinio je Novgorod, Tver i Jaroslavlј svojoj vlasti, konačno je zbacio hordski jaram sa Rusije, porazio Kazanj, a u zimu 1493. godine moskovske trupe su započele rat sa Litvanijom. Godine 1494. skloplјen je mirovni sporazum. Prema ovom mirovnom ugovoru, Vjazma je zauvek pripala Moskovskoj državi, dok je Smolensk ostao Litvaniji. Posle kratkog primirja, 1500. godine, počeo je drugi rat Moskve i Litvanije za Smolensku zemlјu. 23. jula odigrala se odlučujuća bitka. Litvanska vojska pod komandom hetmana Konstantina Ostroškog sukobila se sa moskovskom vojskom. Kako se ispostavilo, vreme litvanske vojne slave je prošlo, a moskovski pukovi su odneli brilјantnu pobedu. Nikada do tada Litvanija nije doživela tako veliki poraz. Hetman Ostroški i nekoliko stotina prinčeva i bojara su zaroblјeni, hilјade običnih vojnika je ubijeno. Godine 1500. Černigovska i Novgorod-Severska zemlјa došla je pod vlast Moskve. Rat se prekida primirjima, pa ponovo rasplamsava, ali inicijativa je uvek na moskovskim guvernerima. 1. avgusta 1514. godine stanovnici Smolenska otvorili su gradske kapije ruskim vojnicima. Istovremeno, mnoge plemenite ruske pravoslavne porodice u Litvaniji prelaze na stranu Moskve. Povratkom Smolenska i Vjazme završeno je ujedinjenje severoistočnih ruskih zemalјa u jedinstvenu rusku državu. Postaje jasno da su vremena Olgerda, koji je nekažnjeno opsedao Moskvu, nepovratno potonula u zaborav i Rusija je postala mnogo jača od Litvanije. Već postaje jasno da je ujedinjenje svih zemalјa Kijevske Rusije pod vlašću Moskve samo pitanje vremena.

Velika Kneževina Litvanija se raspada, i nema mnogo izbora: ili potpuno potpasti pod vlast moskovskih knezova, ili pod vlast polјskog kralјa. Litvanski prinčevi su preferirali drugu opciju, pogotovo što su od kraja četrnaestog veka Litvanija i Polјska nekoliko puta pokušavale da se ujedine. Kao rezultat višegodišnjih peripetija, čiji opis nije uklјučen u naš zadatak, stvorena je jedinstvena država Polјske i Litvanije – Polјsko-litvanski savez (1569). U novoj formaciji Litvanija se našla u podređenom položaju, a već od početka sedamnaestog veka nekadašnje veliko vojvodstvo je bilo samo deo Polјske. Ubrzo su počela mračna vremena za Ruse. Polјski jaram je potpuno uticao na sve aspekte života pokorenog stanovništva. Mala ruska aristokratija koja je ostala na zemlјama koje su postale polјske na kraju je prešla u katoličanstvo i postala skoro potpuno polјska. Surovo kmetstvo, pritisak na pravoslavlјe i uvođenje katoličanstva doveli su ostatak stanovnika Južne i Zapadne Rusije u položaj nemoćnih robova. Prvi katolički sveštenici u Velikoj Kneževini Litvaniji bili su isklјučivo polјski prinčevi, privučeni velikim materijalnim pogodnostima i iskušenjima papske kurije. Nije iznenađujuće što su naši preci katoličanstvo doživlјavali isklјučivo kao polјsku veru. Shodno tome, svaki otpor pokatoličavanju imao je oblik oslobodilačke borbe protiv polјskih osvajača. Godine 1596. dešava se događaj koji će eksploziju učiniti neizbežnom. U Brestu je sazvan Crkveni sabor na kome je, kao ultimatum, od pravoslavnih episkopa zatraženo da se ujedine sa katolicima, priznajući vlast pape. Od ovog trenutka postaje jasno da se pravoslavni Rusi i Polјaci katolici ne mogu slagati u jednoj državi.

U istom periodu, pod polјskim uticajem, počinje da se menja jezik stanovnika Male Rusije. Formira se poseban dijalekt, na osnovu kojeg će se potom stvoriti „ukrajinski jezik“. I što je vreme više prolazilo, Polјaci su se sve oštrije ponašali. Pokušavali su da zabrane pravoslavnim građanima da se bave trgovinom i zanatima, a polјski vlasnici su uglavnom radije razgovarali sa selјacima pomoću biča. Štaviše, čak i prešavši na veru gospodara, selјaci su ostali u položaju nemoćne stoke. Gospodar je, po svom hiru, imao pravo da pogubi svakog roba, a da za to ne snosi nikakvu odgovornost. Nekažnjivost i veselјe plemstva teško je i zamisliti. Na primer, po zakonu, plemić je imao pravo na lični integritet, nije plaćao nikakve poreze i mogao je da digne oružje protiv svog kralјa ako se ne slaže sa odlukama monarha… Često su polјski magnati, koji su imali svoje privatne vojske, započinjali ratove među sobom. I bilo koji zakon u kralјevstvu stupio je na snagu samo ako su se svi (!) plemići Polјsko-litvanske zajednice složili sa ovim zakonom. Bilo je dovolјno da jedan gospodin proglasi „liberum veto“ da zakon ne bi bio usvojen. Tako ogroman broj prava i sloboda plemstva podstakao je ekstravagantne ambicije feudalnih slobodnjaka i bukvalno doveo u pitanje postojanje polјske države, a sama vlastela je postala sila veća od kralјevske moći. Međutim, gotovo neograničena sloboda jednih rezultirala je poroblјavanjem drugih. Što je više prava sticala gospoda, to je ugnjetavanje selјaka bilo jače. Ekonomsko poroblјavanje, prekriveno verskim sukobima, stvorilo je eksplozivnu mešavinu koja je izbijala u stalnim ustancima. Polјaci su do izvesnog vremena uspevali da u krvi suzbiju selјačke ustanke.

Decenijama sovjetske vlasti, školarcima i studentima zabijala se u glave teza o bratskim istočnoslovenskim narodima – Ukrajincima i Rusima. Ovakva formulacija pitanja nije izazvala zamerke, a za većinu naših sugrađana postojanje dva bratska, ali različita naroda postalo je aksiom. Međutim, dragi čitaoče, ako su Ukrajinci poseban narod, pokušajte da odgovorite na nekoliko jednostavnih pitanja. Na primer, kada je rođen ovaj „drugi“, neruski narod? Gde je nastao? Kada su prešli u zemlјe Kijevske Rusije? Kojim jezikom je govorio? Čini se da su ovo elementarna pitanja, ali se iz nekog razloga ispostavlјa da je izuzetno teško odgovoriti na njih. A odgovori koje nam nude ukrajinski nacionalno zabrinute ličnosti su, u najbolјem slučaju, smešni. Prema savremenoj ukrajinskoj mitologiji, Ukrajinci uopšte nisu Rusi, već posebna nacija, sa svojom drevnom istorijom, kulturom i jezikom. Ovaj odvojeni narod je uvek težio stvaranju sopstvene države, ali su ih spolјne sile stalno ometale. Glavna opasnost ovog nacionalnog mita je usvajanje rusofobije kao glavne nacionalne ideje i stvaranje slike neprijatelјa. Štaviše, ne samo susedna država se doživlјava kao neprijatelј, već i većina stanovništva Ukrajine, koja je dobila stigmu unutrašnjeg neprijatelјa. Shodno tome, zemlјa se još više cepa, protivrečnosti između Zapada i Istoka rastu, a ako se ovaj proces ne zaustavi, onda Ukrajina može da se suoči sa tužnom sudbinom Jugoslavije.

Knjiga je napisana pre 10 godina i može se uočiti koliko su njihove reči bile proročanske. Može se nabaviti preko više platformi na ruskom jeziku za svega 2 evra.