TEORIJE ZAVERE

Teorija zavere na delu

ZAPANJUJUĆA OTKRIĆA OBELODANJENIH DOKUMENATA VLADE SAD-a

Pre dvadesetak godina nakratko je bila otvorena arhiva naše državne bezbednosti. Nedavno je američka vlada obelodanila desetine miliona svojih tajnih dokumenata koja su krajnje šokantna, dok je još isto toliko ostalo tajnovito. Šta li se tek krije u dokumentima koja su još uvek zabranjena, može samo da se nagađa.

Tokom decenija, američka vlada je generisala gotovo nezamislivo ogromne količine dokumenata, verovatno u stotinama miliona, koji sadrže informacije za koje su zvaničnici ocenili da su previše osetljive da bi bile objavljene u javnosti. To je broj informacija koje sadrže u delovima skrivenu istoriju ratova i diplomatije, špijuna i tajnog oružja i najsudbonosnije odluke predsednika.

“Obelodanjeni vladini dokumenti apsolutno su od vitalnog značaja za naše razumevanje istorije nacionalne bezbednosti američke politike “, objašnjava Džon DiKiko, profesor političkih nauka i međunarodnih odnosa Državnog univerziteta Srednjeg Tenesija. “Takvi dokumenti su prozori u unutrašnji rad američke vlade i establišmenta nacionalne bezbednosti.”

Ponekad im treba mnogo godina da isplivaju na površinu. Još 2011. godine, na primer, Centralna obaveštajna agencija SAD (CIA) konačno je obelodanila, kako se navodi, najstarija poverljiva dokumenta američke vlade, od kojih je jedan bio tajna od 1917. Inovacije među kojima su opisane i metode za stvaranje nevidljivog mastila i otvaranje zapečaćenih pisama, oslobođene su tajnosti nakon što je “nedavni napredak u tehnologiji” učinio da informacije više ne budu osetljive, objasnio je tadašnji direktor CIA Leon Paneta.

Izvršna naredba iz 2009. odredila je da većina poverljivih dokumenata ne bi trebalo da ostane skrivena zauvek. “Odgovornost je na obaveštajnoj agenciji koja je proizvela obaveštajne podatke”, kaže Leri Fajfer. On je veteran američke obaveštajne zajednice sa više od 30-godišnjeg iskustva, a sada je direktor Majkl V. Hejden centra za obaveštajnu, politiku i međunarodnu bezbednost na Školi politike i vlade Univerziteta Džordž Mejson. “Ako žele da to ostane poverljivo, moraju da imaju neke vrlo ubedljive razloge za to.”

Leri Fajfer                   Dr. Džonatan M. DiKiko

Vlada ima toliko tajni da je njihovo prosejavanje i otkrivanje onoga što ispunjava uslove za oslobađanje obeshrabrujući zadatak. U 2017. godini, poslednjoj godini za koju je dostupna statistika, federalne agencije pregledale su 83,8 miliona dokumenata, od kojih je 46 miliona, dakle nešto više od polovine, obelodanjeno.

Fajfer kaže da otkrivanje za javnost zapravo koristi američkim obaveštajnim agencijama, jer pomaže američkoj javnosti da shvati šta rade američke obaveštajne agencije i zašto je njihova misija važna. “Tolerancija šire javnosti na tajnost tih organizacija postala je manja”, kaže Fajfer. “Postoji zahtev ljudi da imaju veće razumevanje šta njihove obaveštajne agencije zapravo smišljaju… A obaveštajne agencije su neverovatno moćne i nečuveno tajnovite. Vremenom, da bi obaveštajna zajednica nastavila da radi veliki posao koji radi u pogledu zaštite Amerike, potrebno je da ima poverenje američkog naroda. I, da bismo dobili to poverenje, moramo da budemo voljni da na neki način malo “podignemo suknju” i pokažemo ljudima šta smo zapravo naumili.”

Evo nekih od iznenađujućih otkrića koja su se pojavila poslednjih godina iz obelodanjenih dokumenata. Mnogi su dostupni na internet strani Nacionalnog bezbednosnog arhiva Univerziteta Džordž Vašington, organizacije novinara i naučnika koja predstavljaju možda najveću kolekciju do nedavno tajnih vladinih informacija.

Američka vojska je, između ostalih, pravila planove za bazu na Mesecu. Godine 1959, general-pukovnik Artur G. Trudo, načelnik generalštaba za istraživanje i razvoj, naručio je ovaj predlog za izgradnju buduće lunarne baze, za koju je verovao da će biti potrebna kako bi se “razvile tehnike za nadzor Zemlje i svemira sa Meseca”, kao i da bi se suprotstavili očekivanim teritorijalnim pretenzijama Sovjeta na Mesecu. Planom je bilo predviđeno uspostavljanje baze krajem 1965. Skoro 150 lansiranja Saturna I i II bilo bi potrebno za isporuku skoro 230 tona materijala potrebnog za izgradnju podzemne baze u kojoj bi boravilo 12 osoba.

Kenedijeva administracija razmatrala je invaziju na Kubu 1962, očekujući velike žrtve. Predsedavajući Združenog generalštaba Maksvel Tejlor napisao je 2. novembra 1962, dopis na zahtev predsednika Džona F. Kenedija, koji je želeo da zna koji bi broj ljudskih žrtava bio poražavajući za Kubu. Pod uslovom da kubanske snage koriste konvencionalno oružje, ali ne i taktičke nuklearke, Tejlor je napisao: “Naši medicinski planovi su sačinjeni tako da podnesu do 18.500 žrtava u prvih 10 dana operacije”. Međutim, ako bi se koristilo taktičko nuklearno oružje, “ne postoji faktor iskustva na kojem bi se zasnivala procena žrtava”. Svemu je prethodila  predložena, ali nikada izvršena, operacija poznata pod nazivom Nortvuds iz 1962., a koju je američko Ministarstvo odbrane planiralo za rat sa Kubom. Operacija je uklјučivala scenarije kao što su izmišlјanje otmica ili obaranje putničkih i vojnih aviona, potapanje američkog broda u blizini Kube, spalјivanje useva, potapanje čamca ispunjenog kubanskim izbeglicama, napade navodnih kubanskih infiltratora unutar Sjedinjenih Država i uznemiravanje američkih aviona i brodova, kao i uništavanje dronova od strane aviona prerušenih u kubanske MiG-ove. Za ove akcije bi se okrivila Kuba, i bili bi izgovor za invaziju na Kubu i zbacivanje komunističke vlade Fidela Kastra. Autor plana akcija je Zajednički načelnik štabova L.L. Lemnicer, ali ga je potom odbio predsednik Džon F. Kenedi. Iznenadno otkriće dokumenata koji se odnose na operaciju Nortvuds bilo je rezultat sveobuhvatne potrage za dokumentima u vezi sa ubistvom predsednika Džona F. Kenedija od strane Odbora za reviziju atentata sredinom 1990-ih. Informaciju o operaciji Nortvuds kasnije je objavio novinar Džejms Bamford.

Fotokopija Memoranduma operacije Nortvuds

Obelodanjena istorijska analiza Agencije za nacionalnu bezbednost potvrdila je ono u šta su mnogi dugo sumnjali: Jedan od dva navodna severnovijetnamska napada na američke brodove u Tonkinskom zalivu 1964. godine, koji je administracija predsednika Lindona Džonsona koristila kao opravdanje za veliku eskalaciju Vijetnamskog rata, zapravo se nikada nije dogodio. Kako se ističe u tekstu, obaveštajni i odbrambeni zvaničnici koji su sumnjali u dokaze administracije ćutali su, zbog “svesti da predsednik Džonson ne želi neizvesnost koja bi mogla da potkopa njegovu poziciju”.

Vlada SAD vršila je (i vrši?) nadzor nad visokoprofilisanim Amerikancima. Kao rezultat napora Arhiva nacionalne bezbednosti, Nacionalna bezbednosna agencija je 2013. god. otkrila javnosti istorijski dokument u kojem je opisana “lista za praćenje” istaknutih Amerikanaca koji kritikuju Vijetnamski rat, čiju je prekomorsku komunikaciju prisluškivala vlada od 1967. do 1973. godine. “Predsednik Džonson je želeo da zna da li domaći antiratni pokret dobija pomoć iz inostranstva”, objašnjava se u jednom dokumentu. Projekat Minaret, kako su napori postali poznati, proširio se tako da uključuje nadzor nad više od 1.600 ljudi, uključujući lidere za građanska prava Martina Lutera Kinga Mlađeg i Vitni Jang, Muhameda Alija, demokratskog američkog senatora Frenka Črča iz Ajdaha, republikanskog senatora Hauarda Bejkera iz Tenesija, kolumnistu Njujork tajmsa Toma Vikera i humoristu Vašington posta Arta Bukvalda. Operacija nadzora nastavljena je pod Niksonovim administracijama sve dok državni tužilac Eliot Ričardson, koji je bio zabrinut zbog svoje sumnjive prošlosti, nije odlučio da je ugasi tokom skandala u Votergejtu u septembru 1973.

CIA je, takođe, koristila “Poboljšane tehnike ispitivanja” na pritvorenicima Al Kaide. Ovaj izveštaj generalnog inspektora CIA datira iz 2004. Tehnike detaljno opisane u dokumentu uključuju specijalne tehnike mučenja, u kojem su zatvorenici udarani od zid, šamarani, dovođeni pod stres sprečavanjem spavanja i iživljavanjem na način da je “glava pritvorenika grubo učvršćivana, a ispitivač mu stavlja krpu preko usta i nosa dok na kontrolisan način sipa vodu na tkaninu, ” s efektom ograničavanja protoka vazduha na 20 do 40 sekundi i stvaranja “osećaja davljenja i gušenja”. Druga tehnika podrazumevala je zatvaranje zatvorenika u boks do 18 sati, ponekad sa “bezopasnim insektom” koji je stavljen unutra, kao i da bi se povećala nelagodnost.

Ministarstvo odbrane SAD (DOD) je pratilo neidentifikovane pojave u vazduhu. Ovo uključuje neke informacije koje zapravo nisu bile poverljive, ali koje nisu bile ni javno dostupne. Ministarstvo odbrane SAD je 2020. ovlastilo američku mornaricu da objavi video incidenata, jednog iz 2004. i drugog 2015. godine, u kojem su piloti mornaričkih lovaca naišli na “neidentifikovane vazdušne fenomene”, što je drugi naziv za NLO-e. “Nakon detaljnog pregleda, odeljenje je utvrdilo da ovlašćeno objavljivanje ovih neobjavljenih video snimaka ne otkriva nikakve osetljive sposobnosti ili sisteme i ne ometa bilo kakve naredne istrage upada u vojni vazdušni prostor neidentifikovanim vazdušnim fenomenima”, navodi se u saopštenju DOD-a. Predlog zakona o pomoći COVID-19, koji je Kongres usvojio 2020. godine takođe je uključivao odredbu kojom se od raznih vladinih agencija zahteva da objave svoje dosijee o NLO-ima. Ovde postoji čitav asortiman dokumenata, uključujući misteriozni izveštaj o viđenju više “brzih letećih objekata” iznad Staljingrada 1954.

DiKiko na kraju upozorava da obelodanjeni dokumenti ne pružaju uvek celu priču. Drugi relevantni dokumenti mogu ostati poverljivi, a oni koji su objavljeni često sadrže redigovane informacije, s naznakom da “dokument nije čitljiv u celosti”. Pored toga, ističe on, određeni dokument može da sadrži samo perspektivu jednog zvaničnika ili agencije o složenoj situaciji. “Iz tog razloga je neophodno ispitati otkrivena dokumenta iz što više relevantnih kancelarija i odeljenja”, kaže DiKiko. Koliko je života nepovratno pogubljeno širom sveta zahvaljujući delovanju naoružanih “bezbednosnih” snaga nikad se neće saznati, a da je teorija zavere najmanje teorija a mnogo više praksa mnogima je već odavno jasno. Ostaje samo da se potvrdi kroz zvanična dokumenta vlada koje stvaraju istoriju i sadašnjost. Da li i budućnost!?

Zanimljivo:

U decembru 2021, Nacionalni arhiv je objavio skoro 1.500 dokumenata vezanih za 22. novembar 1963, kada je ubijen predsednik Džon F. Kenedi, uključujući dokument CIA u kojem je detaljno opisano praćenje ubice predsednika Harvija Li Osvalda tokom njegove posete sovjetskom konzulu u Meksiko Sitiju 1. oktobra 1963.god., dakle pre nego što je navodno on izvršio atentat na tadašnjeg predsednika SAD-a. Spekulacije oko pravog atentatora još uvek su aktuelne i nakon skoro 60 godina, iako je Li Osvald već odavno “na drugom svetu”. Dokumenta, ako uopšte postoje, koja potvrđuju ili negiraju umešanost osuđenog atentatora na Kenedija verovatno će ostati zadugo skrivena od očiju javnosti.