Пре више од две хиљаде година Господ наш Исус Христос приступио је Јерусалиму на магарцу…
Био је то десети дан пролећног месеца нисана, и овај датум, наравно, није био случајан. Једном давно, када је Бог изводио Јевреје из Египта, донео је најстрашнију, десету пошаст у „земљу Хамову“. У ноћи овог погубљења у Египту, требало је да умру сва прворођена мушка деца, почев од првенца самог фараона до првенца последњег роба. Али анђео смрти, послат од Бога те страшне ноћи као казна за Египћане, није требало да уђе у куће Израелових синова.
Како је анђео смрти разликовао куће Јевреја од кућа Египћана? Пет дана пре погубљења, десетог нисана, сваки Јеврејин је морао да одабере за своју породицу једно јагње без мане (тј. без мрља на вуни или било каквог физичког недостатка). После овога, изабрано јагње је морало да се чува у породици до четрнаестог нисана (када је требало да се деси десета пошаст), да би се његови власници за то време коначно уверили да нема мана и да је, такорећи, „припремљено” јагње за клање.
„Немогуће је не приметити да је управо овај дан изабран за улазак у Јерусалим, и то, наравно, не без посебне намере… Заправо, после Његовог уласка у Јерусалим, све преостале дане до своје смрти, Исус Христос је остао уз народ иако знајући да је жртва, очигледно осуђена на клање : ове дане провео је и Он сам и Његови непријатељи управо припремајући се за Његову смрт“, писао је свети Инокентије Херсонски.
Четрнаестог нисана, сваки Јеврејин је морао да изнесе јагње на свој праг и закоље га. Заклавши јагње, крв би сакупио у посебан суд и крвљу намазао довратке и надвратак на вратима свог дома.
Јевреји су клали јагње касно увече 14. нисана и било је забрањено остављати га до следећег дана:
„Не остављајте га до јутра и не ломите му кости“ (Изл. 12:10).
Јагњећи труп је печен, према модерном католичком библиотекару Бранту Петрију, на штапу у облику крста тако да је цела лешина била откривена и ниједан део није остао непрокуван, а затим поједен.
Док су Јевреји јели јагње са бесквасним хлебом и горким травама, Анђео смрти је сишао у „земљу Хамову“. Прелазећи од стана до стана, од прага до прага, покушавао је да уђе на свака врата – али крв јагањаца на јеврејским кућама га је зауставила, а анђео смрти је заобишао ове куће. Те славне и страшне ноћи, када је у свим настамбама египатске земље, осим у кућама обележеним жртвеном крвљу, умро првенац назван је Васкрс. „Песах“ на хебрејском значи „прошао“.
Бог је заповедио Јеврејима да овај велики празник, дан изласка из Египта, прослављају „с колена на колено“, како би се сећали милости Божије према народу Његовом и да су они, Јевреји, спасени крвљу беспрекорног јагњета.
„И овај дан ће вам бити успомена, и славите га као празник Господњи у свим нараштајима својим; Славите то као вечну одредбу“ (Изл. 13:14).
Тако је настао главни јеврејски празник – Пасха.
Ускршња јагњад
Пошто је цар Соломон саградио храм у Јерусалиму, Јевреји више нису клали јагњад на својим кућним праговима, већ су их терали у Свети град и приносили жртве у храму.
Незамислива стада требало је да се окупе на олтару из целе земље дуж путева Палестине. Према проценама стручњака, у Јерусалиму је у Христово време живело око сто хиљада људи, а на Васкрс би број ходочасника достигао скоро милион! Пошто доношење јагњади из далека није био лак задатак, Левити (слуге храма потичу из Левијевог племена) почели су сами да узгајају јагњад у околини Јерусалима, а затим их једноставно продају ходочасницима на пијаци оваца одмах испред градских зидина, наспрам Овчије капије и Бетхесде (Овчијег базена). Витлејемски пастири су у време Христовог рођења највероватније чували храмовна стада намењена жртвовању…
Овако енглески новинар и путник Хенри В. Мортон описује ускршње жртвовање јагњади у својој књизи Света земља:
„Пасхална јагњад су заклана четрнаестог дана месеца нисана, на дан првог пролећног пуног месеца. Како би хиљаде животиња могле да буду заклане, одеране, искасапљене и припремљене за вечерњи оброк, свакодневна храмска жртвовања почела су сат времена раније него обично.“
Хиљаде људи је водило своја јагњад, испуњавајући све путеве који воде до храма. Јагње је требало да буде без мрље, не млађе од осам дана, али не старије од годину дана…
Празнични народ је дељен у три групе, и свака је редом пуштана у храму… Два реда босоногих свештеника у белим хаљинама стајала би дуж стазе до олтара за жртве паљеница, један ред држао златне, а други сребрне посуде. Сваки у гомили би заклао своје јагње, а чим би то урадио, најближи свештеник би узео крв у посуду и проследио је низ ред, а заузврат је добио празан суд. Свештеници на челу реда излили би крв у подножје олтара, а црвени потоци су текли подземним каналима у Кидрон. Звук труба одјекивао је храмом, обележавајући сваку жртву, а Левити су предводили гомилу певајући молитвене химне.
Заклана јагњад су качена на удице дуж Дворишта или на мотке и у том положају су им скидане коже. Унутрашња маст је одвојена од трупа и стављена на олтар заједно са тамјаном. Руно је стављано на страну – то је био приход свештенства. Затим је церемонија поновљена са другом групом и даље све док више хиљада јагањаца није убијено.
Када је велики покољ завршен, свештеници су опрали крв у Двору, а народ је отишао својим кућама, изнајмио собе и шаторе и припремио се за гозбу…“
„Благословен који долази…”
Тако је десетог нисана Господ наш Исус Христос приступио Јерусалиму на магарцу…
Силазак са Маслинске горе водио је до долине Кедрона, иза које је почињао град. Овде, на обронку планине, гомиле јеврејских ходочасника који су дошли у град за Пасху изашли су Му у сусрет са свечаним певањима и узвицима поздрава. Многи од ходочасника су већ чули за чудо које је Исус учинио дан раније: Лазарево васкрсење у оближњем селу Витанији. Само је Месија могао да учини тако дивно чудо!
„У налету одушевљења, неки су почели да секу палмине гране и, тресући их у ваздуху, бацали су их на пут пред Исуса; други су скинули хаљину и положили је под копита магарца. Један је покушавао да надмаши другог у ревности… очи су се нехотице окренуле ка Исусу, који је, очигледно, са собом носио у Јерусалим његову некадашњу свету величину. Чинило се да ће се нада у славно краљевство Месије ускоро остварити.
„Дакле “ , мислили су људи, „ Он ће нас помирити са Богом, који се нервира нашим неистинама!“ Он ће обновити царство нашег праоца Давида! Под Његовом сенком поново ћемо уживати у миру, нећемо бити робови незнабожаца!” А пуноћа родољубивих осећања поново се изражавала у узвицима; грање, цвеће и одећа падале су са свих страна; „Осана“ се чула чешће и гласније“.
Осана на висини
Узвик „Осана на висинама“ , којим се завршава тропар празника, библијски је стабилан израз. Сама реч „осана“ (од грчког. ωσαννα; хебрејски. הושיעה נא (кхосхиа-на) – „спаси!“) користила се у јеврејском друштву Старог и Новог завета као свечани узвик хвале, и у хришћанству је постао упражњавање молитвених поклика.
Обраћајући се Господу таквим речима, Јевреји су Му се молили за помоћ и спасење. Убрзо је и овај израз почео да се схвата као молитва за краља или једноставно као краљевска акламација (уп. 2. Цар. 6,6; Пс. 19,10).
Свети Јован Златоусти, у својој свечаној беседи на празник Уласка Господњег у Јерусалим, објашњава: „Осана на висини, то јест „Спаси Ти који си на висини“. Овако се на хебрејском објашњава „Осана на висини“: горе је спасење, а доле је љубав према човечанству“.
У овим светитељевим речима сваком хришћанину се открива суштина прославе: Господ који је на небесима из велике љубави према свом главном створењу – човеку – силази на земљу, да би потом, после Његове смрти на Крсту и славног Васкрсења, он може да спасе пало створење и да га подигне – тамо где је спасење.
По први пут, „Осана“ се налази у буквалном смислу у 117. псалму цара Давида: „О, Господе, спаси!“ (Пс. 118:25). Са овим речима и следећим стихом псалма – „Благословен који долази у име Господње!“ (Пс. 118,26) – приликом Уласка Господњег у Јерусалим, Јевреји су дочекали Исуса. Не знајући, дочекујући краља-ослободиоца од римског угњетавања (у њиховом земаљском схватању), они су у ствари одавали славу Господу, који је дошао да их избави од много јачег угњетавања – тлачења греха, пропадања и смрти.
„У највишим” (грчки: „εν τοις υψιστοις”) се често користи у Старом завету (уп. Јов 16,19; Јов 25,2; Јов 32,2; Пс. 149,1) и преводи се као „у висине“, „на висинама“. Познати библиотекар, професор А.П. Лопухин у својој студији закључује: овај „усклик је упућен Богу који живи на висини, за разлику од самог возгласа „Осана“ који је био нешто попут поздрава“.
Сходно томе, „Осана на висини“ је молитва људи за њихово спасење упућена Свевишњем Господу.
На оближњој гори Морија, Јерусалим је био видљив као слика. На врху планине, коју је Ирод посекао и сравнио, стајао је огроман Храм. Због бројних мермерних стубова, који сијају белином, деловао је као вештачка маса леда, а кров, покривен златом, као да се одбија од безбројних муња. Сјај храма је дочарао срећна времена Давида и Соломона, али тврђава Антонија, украшена римским орловима, са својим огромним кулама, које су доминирале висином Храма, подсећала је на окупацију земље од стране странаца.
У подножју Маслинске горе налази се Гетсимански врт. Код камене ограде баште, иза које су се назирале крошње древних маслина, Спаситељ је зауставио ждребе, и дубока туга се открила на Његовом лицу.
Пре хиљаду година, овде, по овом камењу, цар Давид је ходао бос, бришући сузе са лица. Побегао је из Јерусалима од свог сина Авесалома, који се побунио против њега, његовог сопственог оца. И ту му је, одмах после моста преко Кедрона, на почетку успона на Маслинску гору, саопштено да га је издао један од његових најинтимнијих пријатеља:
„И оде Давид на гору Маслинску, и ходаше и плакаше; глава му је била покривена; ходао је бос, а сви људи који су били с њим покривали су главе, ходали и плакали. Рекли су Давиду: „ Ахитофел је такође међу завереницима са Авесаломом “ (2. Самуилова 15:30-31).
Касније је издајник Ахитофел изгубио веру у победу Авесаломових побуњеника. У очају, вратио се „кући својој, у свој град, и направио тестамент својој кући, и обесио се и умро“ (2. Краљевима 17-23).
И сада, хиљаду година касније, ова места као да још памте горке краљеве сузе, које је издао његов бивши саветник и сродна душа…
И управо овде, у Гетсиманском врту, почиње мучење Христово. Овде ће се молити свом Небеском Оцу док се не озноји крвљу. А овде ће наоружани народ довести нови Ахитофел, који је био студент и пријатељ, али који је постао издајник, Јуда Искариотски. А онда, на суђењу у Преторији, Понтије Пилат ће изјавити: „Не налазим кривице у Њему“ (Јован 19:4), признајући Га на тај начин као беспрекорног (како се не сетити да жртвено јагње мора бити без мане !) И тада ће Он, беспрекорно Јагње Господње, бити вођено на клање на Голготи. Клање ће се обавити четрнаестог, како је наређено у Књизи Изласка. Његово пречисто Тело неће бити остављено до сутрадан и биће на брзину сахрањено. А кост Јагњетова, како је требало да буде у Књизи Изласка, неће бити смрвљена, јер када војник дође да му прободе ноге и тиме убрза смрт, испоставља се да је Распети већ одустао. Његов дух…
Све ће се то десити у петак, четрнаестог нисана, а већ у суботу, петнаестог нисана, док ће Тело Јагњета Господњег закланог за грехе човечанства почивати у Гробу, душа Његова сићи ће у подземље. Спаситељ ће откинути све браве и затворе, помести капије подземног света, срушиће његову ограду са свим караулама и узети провидне руке прастарих Адама и Еве испружене ка Њему. Јагње ће их буквално извући из Шеола и одвести у тај Рајски врт, за који се чинило да су заувек изгубили. И са њима ће Христос у Еден увести веселу војску њихових потомака: Авеља, Сета, Еноса, Ноја, Сема, Јафета, Мелхиседека, Аврахама, Исака, Јакова, Јова, Руте, Давида, Соломона, Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила, Јездра, Немија, Осија, Јаила, Амоса, Авдија, Јона, Михеја, Наума, Авакума, Софонија, Агеја, Захарија, Малахија, Макавејски мученика, Витлејемске бебе, Његових рођака Захарија и Јелисавете, Његовог прадеда Јоакима и Ану, његовог оца по имену Јосиф. А са њима и многе, многе друге…
Али све ће се ово десити касније. У међувремену, Он улази у Свети Град да би страдао, да би био понижен и разапет – јер је због тога дошао на земљу.
„Оче мој небески, нека буде воља твоја…“ тихо је рекао Спаситељ, одвајајући се од мисли о предстојећој патњи и, поново разведреног лица, помиловао је повијени врат магарца.
Млад магарац, који никада није носио јарам, зауставио се у близини Гетсиманског врта, подигао главу, погледао око себе својим ведрим, интелигентним очима и заурлао: Иа!, Иа! “Иа!”, одмах се стапајући са повицима “Осана!” Благословен који долази у име Господње!“, полако је наставио пут до каменог моста постављеног преко Кедронског потока.
3. oko online - Neverovatno, ali istinito 