Страсна недеља, или Велика недеља, је последња недеља пред Васкрс, посвећена сећањима на последње дане Спаситељевог земаљског живота, Његово страдање, распеће, смрт на крсту и погреб. Ова недеља је посебно у част Цркве. „Све дане“, каже Синаксар, „надмашује Света и Велика Педесетница, али већа од Свете Педесетнице је Света и Велика недеља (Седмица), а већа од саме Велике недеље је ова Велика и Света Субота. Ова седмица се зове Велика не зато што су њени дани или сати дужи (од других), већ зато што су се током ове недеље десила велика и натприродна чуда и изванредна дела Спаситеља нашега…“
По сведочењу светог Јована Златоустог, први хришћани, горећи од жеље да немилосрдно буду са Господом у последњим данима Његовог живота, током Страсне седмице појачали су молитве и појачали обичне подвиге поста. Они, подражавајући Господа, који је само из љубави према палом човечанству претрпео невиђена страдања, трудили су се да буду љубазни и попустљиви према слабостима своје браће и да чине више дела милосрђа, сматрајући да је непристојно изрицати осуду у дане нашег оправдања. Kрвљу Пречистог Јагњета обустављали су све парнице и суђења ових дана, спорове, казне, па чак и за ово време пуштали из окова затворенике у тамницама који су били криви за некривична дела.
Сваки дан Страсне седмице је велики и свети, и на сваки од њих се служе посебне службе у свим црквама. Службе Страсне седмице су посебно величанствене, украшене мудро распоређеним пророчким, апостолским и јеванђеоским читањима, најузвишенијим, надахнутим напевима и читавим низом дубоко значајних, побожних ритуала. Све што је у Старом Завету само наговештено или речено о последњим данима и часовима овоземаљског живота Богочовека – све то Света Црква спаја у једну величанствену слику, која нам се постепено открива у богослужењима г. Света Недеља. Сећајући се у Богослужењу догађаја последњих дана Спаситељевог земаљског живота, Света Црква пажљивим оком љубави и страхопоштовања пази на сваки корак, пажљиво ослушкује сваку реч Спаситељеву долазећи у слободну страст Христову, постепено води нас стопама Господњим током целог Његовог крстног пута, од Витаније до Лобања, од Његовог царског уласка у Јерусалим до последњег тренутка Његовог искупитељског страдања на крсту, и даље – до светле победе Христовог Васкрсења. Целокупни садржај богослужења има за циљ да нас кроз читање и певање приближи Христу, оспособи нас да духовно созерцавамо тајну искупљења, за чију се успомену припремамо.
Прва три дана ове недеље посвећена су интензивној припреми за муке Христове. Сходно томе што је пре страдања Исус Христос све своје дане провео у храму поучавајући народ, Света Црква ове дане одликује посебно дугим богослужењима. Настојећи да сабере и усмери пажњу и мисли верника уопште на целокупну јеванђеоску историју оваплоћења Богочовека и Његовог служења роду људском, Света Црква у прва три дана чита целокупно четворојеванђеље Страсне седмице. Разговори Исуса Христа по уласку у Јерусалим, упућени најпре ученицима, затим књижевницима и фарисејима, развијају се и откривају у свим песмама прва три дана Страсне седмице. Пошто су се у прва три дана Страсне седмице десили различити значајни догађаји који су најближи страдању Христовим, Света Црква се тих догађаја с поштовањем сећа баш у дане у које су се десили. Тако нас Света Црква ових дана немилосрдно води за Божанским Учитељем, са ученицима Његовим, час у храм, час у народ, час цариницима, час фарисејима, и свуда нас просвећује самим речима да Он се ових дана понудио својим слушаоцима.
Припремајући вернике за Спаситељево страдање на крсту, Света Црква даје Богослужењу прва три дана Страсне седмице карактер туге и скрушености за нашу грешност. У среду увече завршава се великопосно богослужење, утишавају звуци плача и нарицања грешне људске душе у црквеним песмама, и почињу дани још једне жалости, прожимајући читаво богослужење – плачући од созерцања страшних мука и страдање на крсту Самог Сина Божијег. У исто време, душа хришћанског верника обузимају друга осећања – неописива радост због спасења, безгранична захвалност Божанском Искупитељу. Оплакујући невиног страдалника, наруганог и распетог, проливајући горке сузе под крстом нашег Спаситеља, доживљавамо и неизрециву радост од сазнања да ће Спаситељ распет на крсту васкрснути са собом и нас који пропадамо.
Присутни током Страсне седмице на богослужењима, која представљају све догађаје последњих дана Спаситељевих као да се дешавају пред нама, ми мислима пролазимо кроз читаву величанствено дирљиву и неизмерно поучну причу о страдању Христовом. „С Њим силазимо и с Њим смо распети.“ Света Црква нас ове недеље позива да оставимо све сујетно и световно и идемо за својим Спаситељем. Оци Цркве су саставили и уредили богослужења Страсне седмице тако да одражавају сво Христово страдање. Храм ових дана наизменично представља или Сионску горњу собу, Гетсиманију или Голготу. Света Црква је опколила службе Страсне седмице посебном спољашњом величином, узвишеним, надахнутим појањем и читавим низом дубоко значајних обреда који се обављају само током ове недеље. Дакле, ко ових дана стално присуствује богослужењима у цркви, очигледно иде за Господом који долази да страда.
Понедељак, уторак и среда Страсне недеље посвећени су сећању на Спаситељеве последње разговоре са својим ученицима и народом. Сваког од ова три дана, на свим службама се читају сва четири јеванђеља. Али ко може, свакако мора и сам код куће да прочита ове одломке из Јеванђеља, и за себе и за друге. Упутства о томе шта треба читати налазе се у црквеном календару. Приликом слушања у цркви, због велике количине читања, много тога може избећи пажњи, али читање код куће вам омогућава да следите Господа свим својим мислима и осећањима. Када пажљиво читате Јеванђеље, страдање Христово, оживљавајући, испуњава душу необјашњивом нежношћу… Стога се, читајући Јеванђеље, нехотице преносите умом на поприште догађаја, учествујете у ономе што је дешавајући, идете за Спаситељем и страдате са Њим. Неопходно је и побожно размишљање о Његовом страдању. Без овог размишљања, присуство у цркви, слушање и читање Јеванђеља донеће мало плода. Али шта значи размишљати о Христовим страдањима и како размишљати? Пре свега, замислите у мислима што је могуће сликовитије Спаситељево страдање, бар у његовим главним цртама, на пример: како је био издан и осуђен; како је носио крст и био подигнут на крст; како је завапио Оцу у Гетсиманији и на Голготи и предао Му дух свој: како је скинут са крста и сахрањен… Онда се запитај зашто и за коју сврху Онај који није имао греха, и који је, као Син Божији, претрпео толика страдања, увек могао да пребива у слави и блаженству. И запитајте се: шта се од мене тражи да ми Спаситељева смрт не остане бесплодна; Шта морам да урадим да бих заиста учествовао у спасењу купљеном на Голготи за цео свет? Црква учи да то захтева умом и срцем усвајање целокупног Христовог учења, испуњавање заповести Господњих, покајање и подражавање Христу у добром животу. После овога ће сама савест дати одговор да ли то чините… Такво размишљање (а ко није способан за то?) изненађујуће брзо приближава грешника свом Спаситељу, тесно и заувек га у заједници љубави повезује са Његовим крстом га снажно и живо уводи у учешће онога шта се дешава на Голготи.
Пут Страсне седмице је пут поста, исповести и причешћа, односно поста, за достојно причешћивање Светим Тајнама у ове велике дане. И како се не постити у ове дане, када је женик душа од сисе (Мт. 9, 15), када Он сам гладује за неплодном смоквом, жедан је на крсту? Где се још може положити бреме греха кроз исповест, ако не у подножју крста? Има ли бољег времена да се причестимо из Чаше Живота него у наредним данима, када нам се даје, рекло би се, из руку Самог Господа? Заиста, ко, имајући прилику да започне Свету трпезу ових дана, избегне је, одступи од Господа, бежи од свог Спаситеља. Пут Страсне седмице је да у Његово име пружи помоћ сиромашнима, болеснима и страдалницима. Овај пут може изгледати далек и индиректан, али је у ствари изузетно близак, згодан и директан. Наш Спаситељ је толико љубазан да све што чинимо у Његово име за сиромашне, болесне, бескућнике и пате Он лично узима себи. На свом последњем суду Он ће од нас захтевати нарочито дела милосрђа према ближњима и на њима ће утврдити наше оправдање или осуду. Имајући ово на уму, никада немојте занемарити драгоцену прилику да ублажите патњу Господњу у Његовој мањој браћи, а посебно је искористите у данима Страсне недеље – облачећи, на пример, потребиту особу, поступићете као Јосиф, који је дао плаштаницу. То је оно главно, свима доступно, чиме православни хришћанин у Страсној седмици могу да прате Господа који долази на страдање.
3. oko online - Neverovatno, ali istinito 