Istorija se obično predaje u delovima: ovde Stari Egipat, onde Mesopotamija, tamo Grčka, Rim, pa malo o Arapima, Kini i Indiji. Dalјe, evropski srednji vek, pa novo doba – takođe skoro isklјučivo evropski. I sasvim odvojeno – istorija Rusije. Time se stiče utisak da se svaka teritorija razvijala zasebno, za sebe, a glavni istorijski događaji su se odvijali u Evropi.
● Oko tri miliona godina razdvaja čoveka od Australopitekusa, a oko sto hilјada godina postoji vrsta Homo sapiens. Bilo je potrebno manje od sto godina da se shvati put koji je prešla evolucija, od prvih nalaza lobanja do uspostavlјanja genetskih veza između modernih lјudi i njihovih dalekih predaka. Ovo su eksponati Muzeja pećina Sterkfontejn (Južna Afrika). Nedaleko od Johanesburga, u dolini ispod svodova krečnjačkih pećina – one su bile naselјene pre tri miliona godina – pronađene su lobanje i ostaci skeleta, koji su omogućili rekonstrukciju uspravnih lјudskih predaka. Fotografija Natalije Domrina.
U međuvremenu, najinteresantnija stvar u istoriji je raznolikost naroda, država, civilizacija koje utiču jedni na druge i uče jedni od drugih. Onaj ko uspe da asimiluje tuđe iskustvo i na osnovu njega sam stvori nešto korisno, probija se napred. Narodi koji ne žele da uče zaglavlјeni su na marginama istorije.
Dakle, o pobednicima i gubitnicima u ovoj beskrajnoj trci …
Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1974. Gunar Mirdal je svojevremeno napisao da ako se ceo mašinski park Švedske preseli u neku afričku zemlјu, onda će životni standard u ovoj zemlјi blago porasti, a u Švedskoj pasti. Ali za dvadeset godina sve će se vratiti u normalu. Drugim rečima, ne mašine, već lјudi svojom volјom, znanjem i veštinama glavni su element napretka.
Put čovečanstva od kamenih slika i motika do grafita i robota trajao je samo 10-12 hilјada godina. Evoluciji je trebalo mnogo duže da stvori samo čovečanstvo.
„Zašto smo postali lјudi?
Od koga god pojedinac izvodi svoju genealogiju – od ruskog selјaka ili od normanskog viteza koji je došao u Britaniju sa Vilјemom Osvajačem – iza njegovog praoca stoji niz predaka koji ne seže vekovima ili čak milenijumima…
Gde započeti genealogiju čovečanstva? Pa, na primer, od početka kenozojske ere.
Mladost naših predaka primata protekla je u mnogo prozaičnijem ambijentu. Plave fontane nisu tukle, ostalo je oko 65 miliona godina do oplodnje crvenih ruža, a nisu imale priliku da nose gluposti, tim lepše, što nisu imale dar govora.
Na svetu još nije bilo karipskih mora; Južna Amerika je otplovila odvojeno od Severne Amerike, bez potpunog odvajanja od Australije i Antarktika; Hindustan još nije pristao sa Evroazijom, a Grenland se nije odvojio od nje. Prosečna godišnja temperatura u Evropi bila je za 20 stepeni viša od današnje. Poređenja radi: u poslednjih vek i po temperatura je porasla za 1,6 stepeni, i to se zove „globalno zagrevanje“.
U zoru kenozoika dogodila se neka vrsta globalne katastrofe, praćena masovnim uginućem manje ili više krupnih životinja. Preživela je sitnica – ribe, briozoe, morski ježevi, pa čak i ti isti primati. Bili su veličine miša, neki kao mačke, ali su već imali pet prstiju, i to ne sa kandžama, već sa pravim noktima! Počelo je hlađenje koje je dostiglo vrhunac pre 5,3 miliona godina. Glečeri su počeli da rastu. Zemlјa se tresla kao bolesnik od groznice; planinski sistemi su se podigli, mora su se povukla, granice toplih, hladnih, svežih i slanih slojeva su se promenile u okeanu.
Sisari su pretrpeli veliku štetu – neke od njihovih vrsta su nestale, druge su se pojavile. Hominidni primati – majmunoliki preci čoveka – u to vreme živeli su na drveću u Africi, u našoj istorijskoj (tačnije, praistorijskoj) domovini. Činilo se da imaju dovolјno mozga da se izbore sa problemima preživlјavanja. Zašto su morali da budu pametni? Zašto je njihov mozak počeo da se intenzivno razvija? Zašto su se, na primer, funkcije njegovih hemisfera odvojile: desnoj su ostali snovi i imaginativno razmišlјanje, dok se leva sve više specijalizovala za analizu i govor?
Čini se da su podsticaj bile nagle klimatske promene. U Africi se uzdigao deo vrelog omotača – onaj deo planete koji se nalazi između njenog jezgra i kore. Kora je pukla, formirajući depresiju okruženu planinskim lancima koji su ogradili istočnu Afriku od vlažnih zapadnih vetrova. Kao rezultat toga, džungla se povukla u poplavne ravnice velikih reka i jezera. Hominidi su morali da se prilagode životu, prvo u proređenim šumama, a potom i u savani. Oni od njih koji su odlučili da se ne rastaju od drveća izumrli su ili postali preci modernih šimpanzi. Naši preci su izabrali život na zemlјi. Možemo reći da od tog vremena počinje proces humanizacije.
U šumi, hominidi su se uspešno takmičili sa drugim vrstama, ali su se, spustivši se na zemlјu, pokazali bespomoćni: nisu dobro trčali, nisu imali velike zube i kandže. Da bih preživeo, morao sam da naučim da hodam na zadnjim udovima. Sa oslobođenim prednjim udovima odnosili su mladunčad iz opasnosti, pravili sve složenije oruđe, navikavali na nišansko bacanje kamenja, a potom i koplјa. To je zahtevalo veoma preciznu koordinaciju pokreta, što stari mozak ne bi mogao da uradi.
Neki, međutim, smatraju da je razvoju inteligencije olakšalo usložnjavanje društvenog života i nadmetanje muškaraca oko žena i moći. Ali kod drugih sisara, zajednice su takođe prilično komplikovane. A da su žene preferirale samo pametne partnere, danas bi idoli žena bili krhki, ćelavi i kratkovidi istraživači. Na ovaj ili onaj način, neki od hominida su razvili mozak koji daleko prevazilazi potrebe ne samo juče, već i danas, a verovatno i sutra.
„Deca Lusi” obilaze svet
Svi savremeni lјudi su na kraju iz istočne Afrike. Francuski antropolog Iv Kopens je proces formiranja čovečanstva nazvao „Istočna strana“ (East Side).
Naši najstariji prethodnici su možda bili australopiteci – ili dvonožni majmuni, ili lјudi sa majmunskim glavama. Nјihove lobanje su prvi put otkrivene u krečnjačkim pećinama Južne Afrike (otuda i naziv – Australopithecus, odnosno južni čovek – figurativni majmun), prvo 1924. u pećini Taung – lobanja deteta, zatim 1947. u pećini Sterkfontejn – lobanja žene koja je dobila ime gospođa Plese.
Kopensova ekspedicija pronašla je ostatke druge vrste Australopithecusa u dolini Avaš, u Etiopiji. Bila je to ženka (ili već žena?) visoka nešto više od metra. Živela je pre oko tri miliona godina i, zamislite, hodala je na dve noge! Kada su antropolozi 24. novembra 1974. godine naišli na njene kosti, sa njihovog kasetofona začula se pesma Bitlsa „Lusi na dijamantskom nebu”, zbog čega je pokojnica krštena kao Lusi. A ubrzo je druga pesma koju je izvela Armija Laversa objavila da smo „svi mi Lusina deca“. Lusini lјudi su pravili oruđe, prvo od drveta i kostiju, kasnije od kamena.
Međutim, mnogi antropolozi odbijaju da priznaju Australopitekusa kao lјudske pretke. Ulogu osnivača našeg roda Homo, koji pripada porodici hominida, uspešno tvrdi “Homo erektus” – neprivlačna osoba niskog čela. „Uspravni šetači“ su se oblačili u kože, živeli u pećinama, održavali vatru i kuvali hranu na njoj – uklјučujući i jedni od drugih. Pre oko dva miliona godina, neki od njih su napustili istočnu Afriku ka Evroaziji preko kopnenog koridora koji je, na niskim nivoima okeana, postojao na mestu Bab el-Mandebskog moreuza. Bilo je potrebno milion godina da prvi talas odelјenja naseli jug Evroazije, od Bliskog istoka do Tihog okeana. Reč „naselјeni“ ovde ne treba shvatati previše bukvalno: prema proračunima genetičara, u to vreme na celoj Zemlјi je bilo od 18 do 26 hilјada odraslih „uspravnih šetača“.
Pre otprilike 800-600 hilјada godina, drugi talas migranata izlio se iz Afrike. Nјeni predstavnici su bili mnogo pametniji od ranih „uspravnika”. Mnogo bolјe su obrađivali kamenje i uspeli da se nasele od Afrike do Australije za nekih 10-30 hilјada godina. Među njima su bili „Denisov čovek“ na Altaju, sinantrop u Kini i pitekantrop u jugoistočnoj Aziji.
Nivo okeana je tada bio 120 metara niži od sadašnjeg, pa stoga Java i Sumatra još nisu bile pretvorene u ostrva, do njih se moglo doći kopnom preko Indokine i Malake. Dalјe, lanac ostrva se proteže od Balija do Timora. Ova ostrva su u to vreme bila mnogo veća nego sada, a rastojanja između njih su bila mnogo manja, pa su lјudi, kada su plovili po lepom vremenu, uvek videli novu zemlјu ispred sebe. Tako su „uspravni šetači“ stigli do Sahula – Nove Gvineje i Australije, koje još nisu bile podelјene.
Prema genetičarima, istoj genetskoj grupi pripadaju altajski „denizovci“, deo populacije Vijetnama i Papuanci Nove Gvineje. Nova Gvineja je sačuvala jezike za razliku od drugih. Na celoj Zemlјi (uklјučujući Evroaziju, Ameriku, Afriku i Australiju) postoji oko pet hilјada jezika, ujedinjenih prema stepenu srodstva u sedam ili osam makrofamilija. A među Papuancima ne tako velike Nove Gvineje, rasprostranjeno je još oko hilјadu jezika, formirajući nekoliko nezavisnih makrofamilija. Ako ovi jezici sežu do „Denisovaca“ koji su živeli na Altaju pre pola miliona godina, onda su „Denisovci“ već znali da govore!
Čini se da drugi talas doselјenika nije stigao do Evrope. Ovde, od Britanije, Španije i do Belorusije, postojala su naselјa „hajdelberškog čoveka”. To su, reklo bi se, „deca emigracije“: pojavila su se već u Evropi u toku evolucije nekadašnjih „uspravnika“. A od „Hajdelbergovaca” (pre oko 100 hilјada godina) potekli su poznati neandertalci. Srednje visine, dlakavi, masivni, kratkih nogu i ruku, sa glavom nagnutom napred, sedeći na kratkom vratu, sa malom bradom, niskim čelom, širokim jagodicama i moćnim izbočinama, neandertalci su za nas postali simbol primitivnog divlјaštva. Ali, za svoje vreme, oni su bili prilično progresivni … recimo, stvorenja. Bili su prilično uspravni i danas se u masi, najverovatnije, ne bi previše isticali.
Neandertalci su se raširili širom Evroazije. Koristili su ne samo radni alat, već i kratka drvena koplјa sa kamenim vrhovima. Ali bacanja oružja, očigledno, nije bilo. Možda su bili lјudožderi, ali ranjene saplemenike nisu jeli, već su ih negovali.
Pametniji i još pametniji…
Istočnu Afriku, kolevku čovečanstva, naselјavalo je najmanje osam vrsta iz roda Homo, ali je preživela samo jedna od njih, koja je od antropologa dobila ime Homo sapiens – „razuman čovek“.
Pre otprilike 200 hilјada godina, dakle mnogo pre pojave neandertalaca u Evroaziji, u istočnoj Africi, nešto južnije od ekvatora, živelo je pleme „razumnih“ koje je brojalo jednu do dve hilјade lјudi. Živeli su sakuplјajući sve što je jestivo, uklјučujući i leševe palih ili ubijenih životinja, za koje su se morali boriti sa lešinarima, lavovima, šakalima i hijenama. Dakle, prema genetičarima, jedna od žena ovog plemena postala je poslednji zajednički predak svih živih lјudi po majčinoj strani. Odnosno, svako od nas ima više nego dovolјno predaka, ali ta žena je naša zajednička pra-pra-pra-pra-pra-baka zajedno sa vama. Ova Eva je bila crna i već je imala sve crte moderne osobe – sa vrlo malim razlikama. Iako genetičari ne isklјučuju da Eva nije jedina.
Pre oko 110 hilјada godina počelo je poslednje ledeno doba, a pre 70-75 hilјada godina svet je doživeo još jednu katastrofu: grandioznu erupciju vulkana Toba na Sumatri, koja je bacila ogromnu masu pepela u atmosferu, koja je poput ekrana, štitila Zemlјu od Sunca. Prosečna temperatura na Zemlјi pala je za najmanje 10 stepeni, mnoge životinje su izumrle. Grupe sakuplјača hrane iz istočne Afrike počele su da se razilaze u različitim pravcima. Oni koji su se preselili na jug stigli su do južnih regiona Afrike, gde danas žive njihovi potomci, Bušmani i drugi narodi Južnoafričke Republike. Nјihova koža je svetlija od negroida, usne su tanje. Oni koji su se preselili na sever završili su u današnjem Izraelu. Ovde su neke pećine menjale vlasnika tokom milenijuma – od “inteligentnih” do neandertalaca i nazad. U Evropi, “razumnih” tada nije bilo. Stigli su do jugoistočne Azije, pomešali se sa tamošnjim „denisovcima“, pa tek posle toga krenuli na zapad. Pre oko 40 hilјada godina, njihova plemena su izvršila invaziju na Evropu, gde su prethodno vladali neandertalci.
Neandertalci su mnogo toga usvojili od svojih pametnijih kolega. Imali su nakit – ogrlice od medveđih kandži, oslikane školјke sa rupama. Zaslužni su i za jedinstvenu šaru na kostima koja prikazuje leoparda, kamen koji podseća na lјudsko lice i kost sa četiri rupe, koju neki smatraju neandertalskom „flautom“. Drugi, međutim, misle da je ova kost korišćena za palјenje vatre, dok drugi generalno vide tragove zuba hijene u rupama.
Ipak, neandertalci su izgubili borbu protiv “inteligentnih”. Neki od njih otišli su u Srednju Aziju i Južni Sibir, drugi su se povukli na Pirinejsko poluostrvo, gde su izdržali još nekoliko milenijuma. Ostatak „razumnih“ je delimično pojeden (izgrizene kosti neandertalaca nalaze se na njihovim ostacima), delom asimilovan: u genomu savremenog čoveka nalazi se od 1 do 4 odsto neandertalskih gena.
Potomci Afričke Eve, pomešani sa starijom populacijom Afrike i Evroazije, često se nazivaju Kromanjoncima – po špilјi Kromanjon u Francuskoj. Pre otprilike 15 hilјada godina, na vrhuncu ledenog doba, Kromanjonci su stigli do Severne Amerike, koja je još uvek bila povezana sa Azijom neotoplјenim glečerom.
Bili su… Međutim, da bi se otprilike zamislio njihov izgled, dovolјno je pogledati se u ogledalo. Kromanjonci potiču od lјudi koji danas žive, ne samo od Homo sapiensa, nego od Homo sapiensa sapiensa, da tako kažemo, „dvostruko inteligentnih“. Svi mi imamo 99,9 odsto poklapanja genoma, a sve karakteristike – rasne, nacionalne i lične – uklapaju se u preostalu desetinu procenta.
Neobične životinje
Homo sapiens je jedna od vrsta životinjskog sveta. Šta imamo zajedničko sa drugim vrstama?
Da, skoro sve. Sudite sami: od pojave prvih višećelijskih životinja prošlo je otprilike 600 miliona godina, prvih kičmenjaka – 450 miliona, prvih primata – 70-100 miliona, prvih hominida – 6-7 miliona. Naš rod Homo se odvojio od drugih hominida pre oko 2 miliona godina. I sve ovo su naši preci.
Genomi lјudi i krava poklapaju se za 80 odsto, a lјudi i šimpanzi za 99 odsto. Dakle, iz miliona godina zajedničke evolucije, sve ono što nas pokreće i što nam omogućava da se snalazimo u svetu oko nas.
Ljudi i više životinje imaju ista osećanja. Jednako se radujemo kada nam je sve dobro, podjednako patimo od bola, u nesreći doživlјavamo bes, tugu ili strah, osećamo strahotu smrti. Nestabilnost postojanja i kod čoveka i kod životinje izaziva anksioznost, a preterana monotonija izaziva dosadu (iako su životinje generalno konzervativnije od lјudi).
Kao i sve društvene životinje, evolucija nas je obdarila želјom da komuniciramo sa sopstvenom vrstom. Prijatelјski razgovor lјudima pruža isto zadovolјstvo kao i majmunima koji jedni drugima češlјaju buve. Usamlјenost rađa emocionalnu glad, a uz produženu izolaciju čovek poludi.
Kao i sve životinje, apsolutno moramo da ispolјimo svoju volјu. Prijatno nam je da raspolažemo lјudima i stvarima; svi društveni sistemi su zasnovani na instinktu svojine i želјi za komandovanjem. Ali u isto vreme, odobravanje rođaka nam je važno ne manje nego vuku ili babunu. Muči nas ako se drugi okreću od nas, tražimo podršku, drago nam je kada nas hvale, a još bolјe – veličaju. Uspešan političar, umetnik ili pisac raduje se na potpuno isti način kao i pas koji se počeše iza uha.
Kao i sve životinje u krdu, naše zajednice su hijerarhijske: jedni komanduju, drugi se pokoravaju. Često zamolimo vođe i izdamo druge Rodove za njihovo odobrenje. Ali sposobnost da saosećamo sa uvređenim, da štitimo slabe, pa čak i da se žrtvujemo zarad drugih, takođe je iz naše „zverske“ prošlosti.
U našim želјama i postupcima, različite potrebe su usko isprepletene. Hrana, na primer, ne samo da zadovolјava glad: bogat meni diverzifikuje život, svakodnevna kajgana ujutru omogućava vam da osetite stabilnost sveta, a mogućnost da jedete ono što i drugi ne zabavlјa sujetu.
Dakle, čovek je životinja. Ali životinja je veoma neobična. U procesu evolucije, stekao je uspravan skelet, trodimenzionalni vid boja, izuzetno pokretlјive ruke i prste i pobolјšan sistem razmene energije. Kod konja i pasa trećina energije se troši na obnavlјanje telesne težine, a kod lјudi – samo 5 odsto. Stoga su lјudi mnogo aktivniji od životinja: kada ne spavamo, stalno smo nečim zauzeti. Priroda se pobrinula i da nas nagradi što smo aktivni. U telu sisara, svako zadovolјstvo izaziva oslobađanje endorfina – prirodnih mekih lekova. Dakle, naše telo proizvodi oko 20 odsto više endorfina nego telo njegovih najbližih rođaka – šimpanzi.
Ženka kod većine sisara može zatrudneti samo tokom estrusa, a samo u ovom trenutku je zainteresovana za mužjake. A žene i veliki majmuni razvili su menstrualni ciklus i sposobnost da zatrudne tokom cele godine. Ovo je veoma snažan podsticaj za stvaranje stabilne porodice.
Svest i govor
Najvažnije promene su povezane sa pojavom svesti i govora. Sisari imaju gen FOKSP2, koji kontroliše različite vrste komunikacije: ptice – pevanje, miševi – ultrazvuk, slepi miševi – radar. Šimpanza je nasledila stari tip ovog gena, dok je neandertalac već imao njegovu pobolјšanu verziju.
Čak i ribe imaju jezik u ustima, ali on postaje pokretlјiv samo kod kopnenih kičmenjaka koji ga koriste za hvatanje hrane. Ljudski jezik je evolucijom prilagođen za izgovor reči. Prethodnici Homo sapiensa još nisu imali izbočenu bradu, ždrelo i larinks da bi formirali samoglasnike. Stoga su drevni lјudi ličili na glupane koji, očajnički gestikulirajući, izgovaraju, tačnije, uzvikuju nešto slično rečima. Kod “razumnog čoveka” larinks je potonuo, očnjaci su se smanjili. Reči su postale čitlјivije, nestala je potreba za gestovima (međutim, i danas se u razgovoru često pomažemo rukama).
Čak je i Darvin došao do zaklјučka da su razlike u inteligenciji čoveka i viših životinja više kvantitativne nego kvalitativne. Odnosno, različite životinje i ptice nekako znaju da rade sve isto što i mi. Na primer, vrane koriste različite predmete da natapaju čvrstu hranu ili da je razdvoje na kamenu, u stanju su da razlikuju setove od 20 elemenata i sabiraju do četiri. Međutim, organizacija njihovog pamćenja sprečava životinje i ptice da razmišlјaju.
Svi se sećamo mnogo slika, zvukova, mirisa. Ali u mozgu životinja i ptica, sve se čuva odvojeno: za njih svet postoji, takoreći, u rastavlјenom obliku. Čak i ako su dve banane skoro iste, majmun i dalјe pamti svaku od njih posebno, zbog čega mu je pamćenje preopterećeno detalјima. Ona je u stanju da pretpostavi da može da dobije bananu štapom, ali za to joj je potrebno da istovremeno vidi bananu i štap – tek tada se u njenom mozgu formira asocijativna veza između njih. A ako sutra vidi još jednu bananu i još jedan štap, neće moći da se seti ove veze: prethodna asocijacija se ticala samo jučerašnjeg štapa i jučerašnje banane. Ona će morati ponovo da reši problem.
Kako je naš predak naučio da govori, u njegovom sećanju se oko svake reči formirao koncept – čitava šuma slika, zvukova, mirisa. Prošle su hilјade godina, a sa privatnim pojmovima pojavili su se i opštiji.
Zahvalјujući rečima i pojmovima, heterogeni objekti i pojave u našem sećanju povezuju se asocijacijama. Ono što nazivamo mislima najčešće su lanci nevolјnih asocijacija, gde se jedna reč vezuje za drugu: „Kupio sam juče dobro meso; i ponovo zaboravio da kupim čarape; generalno počeo sam često da zaboravlјam; ne zaboravite da čestitate Komarovu rođendan na poslu; a plata na poslu će se davati tek u petak, “ i tako dalјe u istom stilu. U literaturi se to naziva “tok svesti”.
Pošto su postali lјudi, naši preci su naučili da brzo i svrsishodno traže želјenu asocijaciju u memoriji („7 × 9 = 63“). Ali mnogo duže morali su da nauče da razmišlјaju logično, odnosno da svesno grade lance asocijacija (kao u šahu: „ako sam ja ovde pešak, on će pomeriti lovca, a moj kralј je pod pretnjom, a ako sam ja kralјica, on će jednostavno se sakriti iza svog pešaka…”). Ponekad se neophodna asocijacija pojavlјuje kao sama po sebi: to znači da se veza između pojmova zatvorila u mozgu. Onda je sasvim u redu, kao Arhimed, da iskoči iz kade uz poklič „Eureka!“.
Ljudi (barem neki) su na kraju naučili da razmišlјaju logično. Međutim, sposobni smo i da isklјučimo logiku, zažmurimo na ono što ne možemo ili ne želimo da popravimo. Bez ove veštine život u celini bi bio mnogo bolјi, ali bi za svakog pojedinca bio mnogo teži.
Pored dugotrajne memorije postoji i kratkoročna, radna memorija. Nјena veličina određuje koliko različitih koncepata možemo povezati u isto vreme. Kod lјudi je ovaj broj sedam (plus-minus dva), dok kod šimpanzi nije više od tri. Slažem se, hendikep je ogroman!
Sa pojavom govora, u lјudskom mozgu počeo je da se oblikuje model sveta sa svim njegovim vezama. Vremenom, ovaj model postaje sve složeniji. I dalјe, kao i druge životinje, reagujemo na sve što se dešava oko nas. Ali mi takođe reagujemo na sopstvena sećanja i razmišlјanja. Oni nas čine zabrinutim, lјutim i srećnim, čak i ako se ništa ne dešava okolo. Ali sećanje na prošle nevolјe i očekivanje novih ne sprečavaju psa da mirno spava.
Pojava svesti i govora dala je lјudima ogromnu prednost u akumulaciji i prenošenju znanja. Vukovi koji naiđu na zamku mogu naučiti svoju mladunčad da je se plaše. Ali, kada ste u stanju da govorite, mnogo je lakše preneti nagomilano iskustvo. Pošto je steklo govor, čovečanstvo je krenulo napred skokovima i granicama, naravno, u poređenju sa prethodnim, puževim tempom.
Nema srećnog kraja
„Čovek se pojavlјuje u epohi holocena“ naziv je jednog od romana Maksa Friša. Holocen je počeo pre oko 13-14 hilјada godina. I mada je naš rodoslov, kao što smo videli, neuporedivo duži, švajcarski pisac je u nečemu u pravu. Sa početkom holocena, Zemlјa se naglo zagrejala, možda zbog pada ogromnog meteorita bilo u Meksiku ili u Kvebeku u Kanadi. Glečeri su počeli da se tope, nivo okeana je porastao za 130 metara. Voda je poplavila kopnene mostove koji su povezivali Britanska ostrva sa Evropom, Aziju sa Severnom Amerikom i ostrva Indonezije sa Malakom, Novom Gvinejom i Australijom.
Obrisi kontinenata i ostrva poprimila su nam poznat oblik. Izumrli su mamuti, mastodonti, sablјozubi tigrovi i džinovski lenjivci. I lјudi ne samo da su preživeli, već su i napravili verovatno najvažniji korak u svojoj istoriji: prešli su sa potrošačkog načina života na produktivan. Nakon toga, trebalo im je samo 10-15 hilјada godina da se pretvore u današnje višemilijardersko čovečanstvo sa mašinskom civilizacijom, strujom i ogromnom količinom nagomilanih informacija.
Drevni narodi nastali su od preraslih klanova. Autoritet plemenskih starešina je prva osnova moći u ranim civilizacijama. Porodica i klan, izgrađeni u potpunosti na potčinjenosti starijima, minimizirali su slobodu pojedinca, nisu mu dozvolili da se okrene. Ali su pružali i zaštitu od gladi i od neprijatelјa, odnosno od svih drugih rodova. A takođe su pomogli čoveku da se oseti kao deo velike celine, koja se ne završava njegovom smrću.
Napomena: svako društvo, zadovolјavajući neke lјudske potrebe, potiskuje i ograničava druge. U stvari, cela istorija čovečanstva je potraga za ravnotežom u zadovolјavanju različitih potreba veoma različitih lјudi.
Čitajući udžbenik istorije, ponekad se stiče utisak da su se primitivni lјudi bavili samo obradom kamena. Zaista, tokom milenijuma, mnogi klanovi i plemena su akumulirali ogromno ekonomsko iskustvo. Naučili su da prave odlične alate i pribor, shvatili su kako klijaju zrna koja su pala u zemlјu, šta im pomaže da rastu, a šta ih ometa.
Ali oni nisu bili uski pragmatičari. Pre nego što su mogli da govore kako treba, stvorili su prilično složenu tehnologiju za proizvodnju okera od gvozdene rude i podigli drvene skele – sve da bi zidove pećina obojili okerom. Tražili su da shvate zašto sunce izlazi, grmlјavina tutnji i munje sevaju, zašto lјudi umiru. Neki nepoznati genije (tačnije, nekoliko genija u različitim krajevima i u različitim epohama) iznelo je grandioznu hipotezu: ne samo živih lјudi, već i mrtvih, kao i bikova, medveda, Sunca, Meseca, vetra, mora, reka i dr.
Ova pretpostavka je popunila rupu u znanju, stvarajući konzistentan model sveta. Danas fizičari rade isto sa “standardnim modelom”. A na nivou znanja primitivnog čoveka, ovaj pristup je doveo ne do otkrića „tamne materije“ i Higsovog bozona, već do pojave čini, tabua, kultova prirodnih sila. Religija je pomogla da se vrati u svet otpornost koja nam je svima preko potrebna. Neki istoričari veruju da se i stočarstvo razvilo iz životinjskih kultova: neki od onih koji su bili obožavani počeli su da se razmnožavaju.
Dakle, plemenski odnosi i religija postali su osnova civilizacije. Pa ipak, nažalost, i rat. Stranci koji govore nerazumlјivim jezikom više nisu smatrani „svojima“. Kanibalizam, mučenje i rat postali su nusproizvod lјudskog napretka. Istina, u vreme kada su se rane civilizacije pojavile, običaj jedenja jedni drugih je već bio neupotreblјiv, ali era ratova je tek počela. Vojskovođe su, zajedno sa starešinama rodova i sveštenicima, bile na čelu prvih državnih formacija.
Na ovoj ne sasvim optimističnoj noti, u stvari, završava se „Priča s Istočne strane“ o detinjstvu i mladosti lјudskog roda. Počinje istorija civilizacija u koju je čovečanstvo ušlo naoružano ne samo raonikom, već i mačem.
Aleksandar Aleksejev
3. oko online - Neverovatno, ali istinito 