Šinonski pergament je istorijski dokument koji je u septembru 2001. otkrila Barbara Frale, italijanski paleograf u Vatikanskom apostolskom arhivu. Na osnovu ovog dokumenta ona je utvrdila da je 1308. godine papa Kliment V oslobodio poslednjeg Velikog majstora, Žaka de Molea, i ostatak vođstva vitezova templara od optužbi koje je protiv njih podigla srednjovekovna inkvizicija. Šinonski pergament opisuje neuspeli pokušaj pape da sačuva templare od mahinacija francuskog kralja Filipa IV, koji je odlučio da uništi Red i konfiskuje njegovo značajno bogatstvo i imovinu u okviru svog kraljevstva, što je i učinio 4 godine nakon toga.
Pergament je datiran na dane od 17. do 20. avgusta 1308. u Šinonu, Francuska, a napisali su ga Berenže Fredol, Etjen de Suizi i Landolfo Brankači, kardinali koji su pripadali svetima Nereju i Ahileju, u crkvi Sv. Pešerija u Rimu. Vatikan čuva autentičnu kopiju sa referentnim brojem Archivum Arcis Armarium D 218, original ima broj D 217 (pogledajte dole za drugi pergament Šinona koji je objavio Etjen Baluze 1693. godine).
Dugo se pretpostavljalo postojanje ovog dokumenta. U buli Faciens misericordiam objavljenoj u avgustu 1308., papa Kliment V je objasnio da su vođe templara trebalo da budu dovedene u Poatje u Francuskoj kako bi ih sam papa ispitao, ali „pošto su neki od njih u to vreme bili toliko bolesni da nikako nisu mogli biti dovedeni u naše ( tj. Papino ) prisustvo“ poslata su tri kardinala da obave neophodne istrage u Šinonu. Izaslanicima je naloženo da naprave zvaničan zapisnik o svojim istragama i, prema buli, po povratku su papi predstavili „priznanja i svedočanstva pomenutih gospodara i komandanta zapisanih kao što su izgovoreni kao pravni zapis overeni od notara“. Pored toga, postoji pismo, koje su tri kardinala navodno napisala kralju Filipu IV od Francuske, u kojem ga obaveštavaju o oprostu datom visokim oficirima viteškog reda templara (objavio Etjen Baluz). Tekst Šinonskog pergamenta je takođe podržan zapisima u registru Avignone 48 Vatikanskog tajnog arhiva, objavljenom u Processus Contra Templarios.
Istraga
Krajem juna i početkom jula 1308. velika grupa ranije uhapšenih vitezova templara pojavila se pred papom Klimentom V i njegovim poverenicima u Poatjeu. Pet visokorangiranih članova Reda, uključujući njegovog Velikog majstora Žaka de Molea, takođe je trebalo da budu isporučeni Kuriji, ali su preusmereni u Šinon (manje od 100 kilometara udaljen od Poatjea). Nakon što su vitezovi templari prisutni u Poatjeu ispitani i priznali svoje grehe (uglavnom po uzoru na svoja ranija svedočenja datih francuskim inkvizitorima), papa im je 2. jula 1308. godine dao plenarno oproštenje – nije mogao biti potpun bez ispitivanja vođa Reda koji su ostali u Šinonu. Papa je organizovao da tri kardinala posete Šinon kao njegovi opunomoćenici. Ovo je omogućilo Klimentu V da završi još jednu fazu rešavanja pitanja suđenja vitezovima templarima.
Istragu su sproveli papini agenti da bi proverili tvrdnje protiv optuženih u zamku Šinon u biskupiji Tur. Prema ovom dokumentu i drugom šinonskom pergamentu (vidi dole), papa Kliment V je naložio kardinalima da sprovedu istragu optuženih vitezova templara. Kardinali su izjavili . . . „da isti Papa želi i namerava da sazna čistu, potpunu i beskompromisnu istinu od vođa pomenutog Reda, naime brata Žaka de Molea, velemajstora Reda vitezova templara, brata Remboa de Karona, sveštenika od zapovedništva vitezova templara u Outremeru (jednim imenom četiri krstaške države na Levantu: Kraljevstvo Jerusalim, Kneževina Antiohija, Grofovija Tripoli i Grofovija Edesa, pored Kraljevine Kipar), brat Igo de Pero, sveštenik Francuske, brat Žofroa de Gonevil, sveštenik Akvitanije i Poatjea, i Žofroa de Šarni, sveštenik Normandije, naredio je i naručio nas posebno i po svojoj volji da bismo sa revnošću ispitali istinu tako što ćemo jednog po jednog i pojedinačno ispitati velemajstora i pomenute učitelje, pozivajući javne beležnike i poverljive svedoke.“ (Šinonski Pergament od 17. do 20. avgusta 1308.)
Prvi je saslušan Rembo de Karon, 17. avgusta 1308. godine.
„Nakon date zakletve, autoritetom gospodina Pape koji nam je posebno dat u tu svrhu, proširili smo na ovo ponizno moleći brata Remboa, u obliku koji je prihvatila Crkva, milost pomilovanja od presude ekskomunikacije koja je izrečena. nastalih navedenim delima, vraćajući ga u jedinstvo sa Crkvom i vraćajući ga u zajednicu vernih i sakramentima Crkve.“ (Šinonski Pergament od 17. do 20. avgusta 1308.)
Takođe su saslušani 17. avgusta Žofroa de Šarni i, treći, Žofroa de Gonevil. Dana 19. avgusta 1308, Igo de Pero je bio četvrti templar koji je ispitan. Velemajstor je poslednji put saslušan, 20. avgusta 1308. godine.
Prema dokumentu, sva ispitivanja optuženih, od 17. do 20. avgusta 1308. godine, uvek su bila u prisustvu javnih beležnika i okupljenih svedoka. Među optužbama su bile sodomija, osuda Boga, nedozvoljeni poljupci, pljuvanje na krst i obožavanje idola – kultnih slika ili prikaza boga ili demona koji se koristi kao predmet obožavanja.
Telo teksta detaljno opisuje pojavljivanje optuženih, njihove zakletve, optužbe protiv njih i načine ispitivanja kojima su bili podvrgnuti. U ispitivanju de Molea,
kada su ga pitali da li je to priznao zbog zahteva, nagrade, zahvalnosti, naklonosti, straha, mržnje ili nagovora od strane nekog drugog, ili upotrebe sile ili straha od predstojeće torture, odgovorio je da nije. Kada su ga pitali da li je, nakon hapšenja, podvrgnut bilo kakvom ispitivanju ili mučenju, odgovorio je da nije.
U tekstu se dalje navode optužbe, zahtevi optuženih za oprost i davanje odrešenja od strane papinih zastupnika. Sve je to uvek bilo u prisustvu svedoka. Deo pomilovanja datih Moleu ovako glasi:
„Nakon ovoga, zaključili smo da proširimo milost pomilovanja za ova dela bratu Žaku de Moleju, velemajstoru navedenog reda, koji je na gore opisani način i na način u našem prisustvu odbacio opisanu i svaku drugu jeres i zakleo se lično na Sveto Jevanđelje Gospodnje, i smerno zamolio za milost pomilovanja od izopštenja, vraćajući ga u jedinstvo sa Crkvom i vraćajući ga u zajednicu vernih i sakramentima Crkve.“
Analiza šinonskog pergamenta, kao i drugih materijala sa suđenja templarima, omogućila je Barbari Frale da teoretizira o nekim od tajnih inicijacijskih praksi templara. Dok su trojica optuženih priznala da su ih njihovi receptori tokom inicijacije zamolili da osude Krst i pljuju na raspeće, njihove priče su nedosledne. Žofroa de Gonevil je, na primer, izjavio da nije podlegao pod prinudom osuđivanju i pljuvanju na krst; uprkos tome, on je primljen u red, što implicira da je poricanje krsta možda bilo neka vrsta testa. Ostali optuženi priznali su da su “osuđivali samo rečima, a ne duhom”. Gordon Nejper smatra da je praksa poricanja krsta bila obuka za ono sa čime bi se novi vitezovi kasnije mogli suočiti, da ih zarobe Saraceni.
Svi optuženi su poricali da su praktikovali sodomiju ili da su joj ikada bili svedoci. Međutim, poljupci su prihvaćeni, pošto su davani u znak poštovanja samo tokom templarske inicijacije.
Samo je Igo de Pero izjavio da mu je tokom inicijacije rečeno „da se uzdrži od partnerstva sa ženama i, ako nisu u stanju da obuzdaju svoju požudu, da se pridruže braći Reda“. I samo je Igo de Pero tvrdio da je video „glavu idola“ za koje su templari bili optuženi za obožavanje, u Monpeljeu, u posedu brata Petra Alemandena, sveštenika Monpeljea. Svi drugi templari koji se pominju u Šinonskom pergamentu poricali su da su ohrabreni da se „pridruže“ drugoj braći, a niko od ostalih nije upitan za idola.
Svi su dodali da su, kao i kod svakog rimokatolika, svaki prestup rimokatoličke vere u potpunosti ispovedali svešteniku ili biskupu, nakon čega je izvršeno pokajanje i davana oproštenja.
Sam šinonski pergament pripremio je Robert de Konde, duhovnik eparhije Soason u Francuskoj i apostolski beležnik; drugi apostolski notari bili su Umberto Verčelani, Nikolaj de Benvenuto i majstor Amise d’Orleanski le Ratif. Svedoci postupka bili su brat Rejmond (iguman benediktinskog manastira Sv. Teofred, u eparhiji Ansi), majstor Berar (ili Bernard?) de Bojano (arhiđakon Troje), Raul de Boze (ispovednik i kanonik iz Pariza) i Pjer de Soar (nadglednik Sen-Gožerija u Kambreziju). Prema sačuvanom pergamentu, „ostali javni beležnici su napravili tri druga, detaljnija prepisa. Sva dokumenta su zapečaćena i potpisana od strane učesnika. Prema pergamentu, njihove reči i priznanja zapisane su tačno na način na koji ih ovde uvrštavaju notari čija su imena navedena u nastavku, u prisustvu svedoka, takođe navedenih u nastavku. Takođe smo naredili da se ove stvari sastave u ovoj zvaničnoj formi i potvrđene su zaštitom naših pečata.“ (Šinonski Pergament od 17. do 20. avgusta 1308.)
Šinonski pergament opisuje neuspeli pokušaj pape da sačuva templare od mahinacija francuskog kralja Filipa IV, kroz utvrđivanje da Red nije jeretički i da je sposoban da se reformiše pod okriljem Crkve. Međutim, pošto je postalo očigledno da je Filip odlučio da uništi Red i konfiskuje njegovo značajno bogatstvo i imovinu u okviru svog kraljevstva, papa je bio primoran da prepusti templare njihovoj sudbini pretnjom vojne sile od strane Kralja. Izvan Francuske, raspuštanje Reda je postignuto sa daleko manje krvoprolića, a preživeli članovi reda su apsorbovani u druge verske institucije.
Značaj
U septembru 2001. mr Barbara Frale pronašla je kopiju pergamenta u Vatikanskom tajnom arhivu. Frale je objavila svoja otkrića u časopisu za srednjovekovnu istoriju i napisala je knjigu na tu temu, Il papato e il processo ai templari.
Godine 2007. Vatikan je objavio Šinonski pergament kao deo ograničenog izdanja od 799 primeraka Processus Contra Templarios nakon vekova mraka, pri čemu je osamstoti (nenumerisani) primerak predstavljen papi Benediktu XVI.
Još jedan Šinonski pergament
Još jedan Šinonski pergament odavno je poznat istoričarima, koji su objavili francuski naučnik i istoriograf Etjen Baluze 1693.god. i francuski naučnik, sin humaniste i bibliofila Kloda Dipuja, Pjer Dipuj 1751. god. Ovaj drugi pergament je datiran na 20. avgust 1308. takođe u Šinonu; napisali su ga kardinali Berenže Fredol (kardinal, sveštenik svetih Nereja i Ahileja), Etjen de Suizi i Landolfo Brankačo (đakon Sent Anđela u Pešeriji). Upućeno Filipu IV od Francuske, u pergamentu se navodi da je svim templarima koji su priznali jeres dat oprost, i da su ih pisci „vratili u Svete Tajne i jedinstvo Crkve“.
Raspuštanje i nasleđe Reda Templara
Godine 1312, nakon Bečkog sabora, i pod ekstremnim pritiskom kralja Filipa IV, papa Kliment V izdao je edikt kojim je Red zvanično raspušten. Mnogi kraljevi i plemići koji su do tog vremena podržavali vitezove, konačno su pristali i izdali naredbe u svojim feudima u skladu sa papskom naredbom. Većina nije bila tako brutalna kao Francuzi. U Engleskoj su mnogi vitezovi uhapšeni i suđeni, ali nisu proglašeni krivima.
Veći deo imovine templara izvan Francuske papa je preneo na vitezove hospitalce, a mnogi preživeli templari su takođe primljeni u u taj red. Na Iberijskom poluostrvu, gde je kralj Aragona bio protiv davanja nasleđa templara hospitalcima (kako je naredio Kliment V), novoosnovani Red Montese, koji je bio ograničen na Aragoniju, preuzeo je templarska sredstva.
Mr. D. Tovarišić
3. oko online - Neverovatno, ali istinito 