Iako hinduizam, kao najstarija religija sveta, postoji više od 4.000 godina, izgradnja hramova datira tek od pre 1.000 godina. U ovom periodu nastao je veliki broj njih koji ostavljaju zadivljujući utisak.
Iako je hinduizam teško definisati, naučnici se generalno slažu da je hinduizam najstarija od priznatih verskih tradicija čovečanstva. Njegovi koreni leže u predvedskoj i vedskoj tradiciji Indije. Većina stručnjaka datira početak hinduizma oko 2000. godine pre nove ere, čineći tradiciju starom oko 4.000 godina. Poređenja radi, smatra se da je judaizam, koji je široko priznat kao druga najstarija verska tradicija na svetu, star otprilike 3.400 godina; a najstarija kineska religija, taoizam, pojavila se u prepoznatljivom obliku pre oko 2.500 godina. Budizam je takođe nastao iz hinduizma pre oko 2.500 godina. Drugim rečima, većina velikih svetskih religija su tek pridošlice u poređenju sa hinduizmom.
Ostatke najranije hramske strukture otkrio je u Surkh Kotalu, mestu u Avganistanu, francuski arheolog Faniel Šlumberže 1951. godine. Hram nije bio posvećen bogu, već carskom kultu kralja Kaniške (127–151 n.e.). Ritual obožavanja idola koji je postao popularan na kraju vedskog doba možda je doveo do koncepta hramova kao mesta obožavanja.
Najraniji hinduistički hramovi
Najranije hramske strukture nisu bile od kamena ili cigle, koje su nastale mnogo kasnije. U stara vremena, javni ili društveni hramovi su možda bili napravljeni od gline sa slamnatim krovovima od slame ili lišća. Pećinski hramovi su bili rasprostranjeni u udaljenim mestima i planinskim terenima.
Istoričari kažu da hinduistički hramovi nisu postojali tokom vedskog perioda (1500–500 pne). Prema istoričaru Niradu C. Čaudhuriju, najranije strukture koje ukazuju na obožavanje idola datiraju iz 4. ili 5. veka nove ere. Između 6. i 16. veka nove ere došlo je do suštinskog razvoja u hramskoj arhitekturi. Ova faza rasta hinduističkih hramova prikazuje njihov uspon i pad uporedo sa sudbinom različitih dinastija koje su vladale u Indiji tokom tog perioda – što je u velikoj meri doprinelo i uticalo na izgradnju hramova, posebno u južnoj Indiji.
Hindusi smatraju izgradnju hramova izuzetno pobožnim činom, koji donosi velike verske zasluge. Stoga su kraljevi i imućni ljudi bili željni da sponzorišu izgradnju hramova, primećuje Svami Haršananda, viši učitelj i direktor Centra vedanta joge u Los Anđelesu, a različiti koraci izgradnje svetilišta obavljali su se kao verski obredi.
Hramovi Južne Indije (6.–18. vek n.e.)
Palave (600–900 n.e.) sponzorisali su izgradnju hramova u obliku kočija isklesanih u Mahabalipuramu, uključujući i čuveni hram na obali, Kailašnath i Vaikuntha Perumal hramove u Kančipuramu u južnoj Indiji. Palavas stil je dalje cvetao sa strukturama koje su porasle u veličini i skulpturama koje su postajale sve kitnjastijim i zamršenijim tokom vladavine dinastija koje su usledile, posebno Čola (900–1200 n.e.), hramova Pandija (1216–1345 n.e.), kraljeva Vidžajanagara (1350–1565 n.e.) i Najaci (1600–1750 n.e.).
Čalukije (543–753 n.e.) i Rastrakute (753–982 n.e.) takođe su dale veliki doprinos razvoju hramske arhitekture u južnoj Indiji. Pećinski hramovi u Badamiju, hram Virupakša u Patadakalu, hram Durga u Aiholeu i hram Kailasanatha u Elori su pravi primeri veličine ove ere. Druga važna arhitektonska čuda ovog perioda su skulpture Elefanta pećina i hrama Kašivišvanata.
Tokom perioda Čola, južnoindijski stil izgradnje hramova dostigao je svoj vrhunac, kao što pokazuju impozantne strukture hramova Tandžore. Pandije su sledile stope Čola i dodatno su poboljšale svoj dravidski stil, što je očigledno u složenim hramskim kompleksima Maduraja i Srirangama. Posle Pandija, kraljevi Vidžajanagara nastavili su dravidsku tradiciju, što se vidi u čudesnim hramovima Hampija. Najaci iz Maduraja, koji su sledili kraljeve Vidžajanagara, uveliko su doprineli arhitektonskom stilu svojih hramova, donoseći razrađene hodnike sa stotinama ili hiljadama stubova i visoke i kitnjaste ‘gopurame’, ili monumentalne strukture koje su činile kapiju hramova, npr. evidentno u hramovima Maduraja i Ramesvarama.
Hramovi istočne, zapadne i centralne Indije (8.–13. vek)
U istočnoj Indiji, posebno u Orisi između 750–1250 n.e. i u centralnoj Indiji između 950–1050 n.e., izgrađeno je mnogo prekrasnih hramova. Hramovi Lingaraje u Bubanešvaru, hram Džaganat u Puriju i hram Surja u Konaraku nose pečat ponosnog drevnog nasleđa Orise. Hramovi Khajuraho, poznati po svojim erotskim skulpturama, i hramovi Modhera i Mt. Abu imaju svoj stil koji pripada centralnoj Indiji. Arhitektonski stil Bengala od terakote je takođe pogodan za njegove hramove, takođe istaknute po svom dvovodnom krovu i osmostranoj piramidalnoj strukturi zvanoj “ath-čala”.
Hramovi jugoistočne Azije (7.–14. vek)
Zemlje jugoistočne Azije, od kojih su mnogima vladali indijski monarsi, izgradile su mnoge čudesne hramove u regionu između 7. i 14. veka koji su i danas popularne turističke atrakcije. Najpoznatiji među njima su hramovi Angkor Vat koje je izgradio kralj Surija Varman II u 12. veku. Neki od najvećih hinduističkih hramova u jugoistočnoj Aziji koji još uvek postoje uključuju hramove Čen La u Kambodži (7.–8. vek), hramove Šive u Diengu i Gdong Songo na Javi (8.–9. vek), hramove Prambanan na Javi (9. –10. vek), hram Banteai Srei u Angkoru (10. vek), hram Gunung Kavi Tampaksiring na Baliju (11. vek), Panataran (Java) (14. vek) i hram Majka Besakiha na Baliju (14. vek).
Novi hinduistički hramovi
Danas, hinduistički hramovi širom sveta čine zvezdu vodilju indijske kulturne tradicije i duhovne pomoći. Hinduističkih hramova ima u gotovo svim zemljama sveta, a savremena Indija vrvi od prelepih hramova, koji u velikoj meri doprinose njenom kulturnom nasleđu. 2005. godine, verovatno najveći hramski kompleks je svečano otvoren u Nju Delhiju na obalama reke Jamune. Veličanstveni napori 11.000 zanatlija i volontera učinili su da veličanstvena veličina hrama Akšardham postane stvarnost. To je zadivljujući podvig koji predloženi najviši hinduistički hram na svetu Majapur u Zapadnom Bengalu takođe ima za cilj da postigne.
Akšardham znači božansko prebivalište Boga. Pozdravlja se kao večno mesto odanosti, čistote i mira. Svaminarajan Akšardham u Nju Delhiju je Mandir – prebivalište Boga, hinduistička kuća obožavanja i duhovni i kulturni kampus posvećen predanosti, učenju i harmoniji. Bezvremenske hinduističke duhovne poruke, živahne tradicije predanja i drevna arhitektura odjekuju u njegovoj umetnosti i arhitekturi. Mandir je skromna počast Bhagvanu Svaminarajanu (1781-1830), avatarima, devama i velikim mudracima hinduizma. Kompleks tradicionalnog stila svečano je otvoren 6. novembra 2005. uz blagoslov Njegove Svetosti Pramukh Svami Maharadže i kroz posvećene napore veštih zanatlija i volontera.
Akšardham mandir ima preko dve stotine murtija, koji predstavljaju velike duhovne vernike tokom mnogo milenijuma. Duhovna premisa Akšardama je da je svaka duša potencijalno božanska. Bilo da služimo porodici, zemlji našim susedima ili svim živim bićima širom sveta, svaka služba može pomoći da se krene ka božanstvu. Svaka molitva je poziv ka poboljšanju sebe i približavanju Bogu.
Poseta Akšardhamu je iskustvo koje duhovno obogaćuje. Bilo da se radi o shvatanju moći molitve, u osećanju snage nenasilja, u svesti o univerzalnoj prirodi drevnih principa hinduizma ili samo u divljenju lepoti Božjeg prebivališta na Zemlji – svaki element ima duhovni značaj.
Mr. D. Tovarišić
3. oko online - Neverovatno, ali istinito 